Biljana Srbljanović – Ovo nije tekst o Palmi…

25. April 2021.
...i svaka sličnost sa njim je potpuno slučajna.
biljana-srbljanovic
Biljana Srbljanović. Foto: Medija centar Beograd

Piše: Biljana Srbljanović

Ne, ova priča počinje sa jednim potpuno drugim političarem, de facto vlasnikom nekada ozbiljnog industrijskog grada od nekih trideset i pet hiljada duša, čija istorija seže do antičkih vremena, grada koji je prvu školu imao na samom početku 19. veka, dok smo još bili pod Turcima, grada koji prve sprske fabrike otvara baš tada, grada koji je više puta preživeo potpunu promenu stanovništva, kugu, brojne žrtve u borbi za oslobodjenje, potpuno razorenu infrastrukturu koju su Nemci minirali tokom povlačenja, grada sa tri pozorišta, sa srednjevekovnim Jerininim gradom na obodima, sa prosečnom zaradom od skoro petsto evra, koji je, uprkos svemu ovome, decenijama simbol sramnog podaničkog mentaliteta i sredine kojoj se ljudi sa prezirom smeju.

A nema ničeg smešnog u tome. Taj političar, koji nije Palma, i njegova despotska vladavina, sve su, samo ne šala. Njegov groteskni fizički izgled, zapanjujuće neobrazovanje, njegov muzički ukus, kumovske veze sa ratnim zločincima, bahato ponašanje, primitivni rečnik, gotovo opipljiva tupost i potpuna moralna zapuštenost, uopšte nisu smešni. To što se snobovski cerekamo nakaznim figurama od voska u “muzeju”, neukusu nesanitarnih žurki po novoizgradjenim bazenima, zabavi sa živim jadnim tigrovima u lokalnom zatvoru za životinje, fontanama, naglascima, palanačkom kmetskom mentalitetu stanovnika, to ne znači da smo iole bolji od njih, naprotiv, to od nas pravi saučesnike jezivog vlastodršca, tog zastrašujućeg primera apsolutne propasti čitavog političkog sistema čiji smo mi, obični gradjani, najodgovorniji činilac.

Poslednja nepodnošljivo tragična priča koja počinje konačno da nadvladava omertu i dopire do javnosti, o organizovanim orgijama, proksenetizmu, podvodjenju i silovanju maloletnica, ucenjivanju žena da postanu “družbenice”, primoravanja na neplaćeni i plaćeni seksualni rad, a sve fokusirano na tog političara koji nije Palma, i da je samo u jednom jedinom procentu istina, zločin je takvih razmera da se svaki normalan čovek zapanji.

A pitanje je da li mi zapravo uopšte imamo pravo na takvo zgražavanje? Činjenica da praktično ne postoji osoba kojoj cela ova stravična priča, pa makar da, kao vi i ja, o tome ne znamo ništa konkretno, ne deluje kao verovatna, mnogo govori o tome šta smo kao društvo u stanju da tolerišemo. Drugim rečima, svi sve znamo, i kada ne znamo.

Do sada nam je bilo smešno ili u najgorem slučaju jadno to što se mlade žene trpaju u autobuse, prevoze preko granice da bi djuskale kolo u plićaku plavog mora, koje verovatno nikad ne bi videle, da nisu pristale na ovakav trefiking. Zgražavali smo se po Fejsbucima (evo baš ja) nad činjenicom da se silne studentkinje grada sa samo jednim fakultetom, vode na “studijska putovanja” sa estradnim zvezdama i važnim lokalnim “privrednicima”, opet preko granice i opet da se, na zatvorenim zabavama doterane vesele u kolu, sa zadatkom da stvore odgovarajuću atmosferu za dotične biznismene. Pisali smo slabo čitane tekstove o njegovom homofobnom diskursu, primitivnom rečniku i ponašanju koji odaju itekako opasnu strukturu ličnosti, zgražavali se, pa odustali, zagadjeni tim muljem u koje nas svaka rasprava sa takvim ljudima neminovno povuče.

Više nas se seća činjenice da on ne zna slavne barokne kompozitore, nego podatka da je novinar-dopisnik iz tog grada, koji je izveštavao o mutnim poslovima ovog političara, ubijen na vratima svog skromnog stana, motkom u glavu, da iza njega ostane samo krvava fleka i vekna i po zgaženog hleba ispalog iz kese, koji je nosio detetu za doručak, a da se naručilac i izvršilac zločina nikada ne pronadju.

Meni je ipak najporaznije u svemu to što je bilo neophodno da postoji politički interes suprotstavljene strane, i to one koja mu je takodje koalicionom saradnjim nekada omogućavala da ima svu tu moć, da se ova priča uopšte ikada otvori. Tragično je da, za sve ove godine, nije bilo snage, ljudskog saosećanja, hrabrosti i volje, da se najobičniji ljudi, permanentne višedecenijske žrtve ovog bahatog vlastodršca, priberu, organizuju, ustanu i suprotstave tom zlu, makar tako što ga više neće glasati. I zato znam da će i ovaj zločin proći kao i sve što prolazi – bez ikakvih posledica i bez razrešenja.

Zato ovo nije priča o Palmi, već priča o nama. Jer, njemu neće faliti ni dlaka s glave. Ne samo što je bednik ćelav, nego zato što smo mi kao društvo, postali skupina nesolidarnih kukavica, koje ćute, trpe i mrze, jer nam je, od svih emocija, mržnja jedina koju smo sposobni da kolektivno osetimo.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.

Share