Biljana Srbljanović – Kritika malograđanskog uma

Piše: Biljana Srbljanović

Gledam ove neke inače normalne ljude što se blamiraju po Tviterima aplaudirajući gorima od sebe, jer misle da tako treba, jer misle da su im ti, gori i gluplji od njih, s pravom autoriteti, i hvata me stanje komične obamrlosti, pomešane sa paničnom potrebom da se pobijem sa svima, pa onda prsnem na nekoj potpuno sporednoj stvari, kao što je spominjanje Ivice Dačića u gostovanju akademika Teodorovića u poslednjem “Utisku nedelje”.

Ne bih o akademiku konkretno, jer je me hvata nepravedni bes, već bih o celom tom fenomenu malograđanskog uma. O hiljadama takvih, koji su obrazovanje okončali diplomom fakulteta, koju posle, kao vrhunac protesta protiv “nepismene rulje na vlasti”, mogu i da spale (pa da najnormalnije izvade duplikat). O toj uglađenoj građanskoj gospodi, što nam, na primer, objašnjava da je strašno što Dačić ne zna engleski, pa nas blamira u inostranstvu, a oni, svi ti akademici što se hvale kako “idu na inostrane sajtove”, pa znaju da je Bedepe kod nas tri put manji nego u Sloveniji, moraju da crvene pred ambasadorima. O toj sitnoj buržuaziji kao promo-mašineriji najgore malograđanštine, koja se gadi ove ovde “palanke”, jer su, za mene, oni jedina prava kočnica svakog napretka, oni su ti koji, svojom malograđanštinom, samu ideju svake promene paradigme ubijaju u svom zametku.

Ta puzajuća balvan revolucija nakaradne intelektualne elite koja ovde traje decenijama, ta je koja sprečava da nam ikad više zaista bude dobro. Jer, problem Ivice Dačića nije u tome što ne zna ni jedan jezik. Problem je što je on istaknuti predstavnik gotovo svake vlasti već trideset godina, i član udruženja koja je region uvela i devastirala ratovima i genocidom, problem je kofer para i mreža mafijaških saradnika u vrhu svakog sistema, čiji je on deo, problem je što ga je sa smetlišta istorije pokupila, proprala i preobukla “naša” vlast, problem je što je nesuđen i neosuđen, pa čak ni lustriran, a za engleski me bukvalno zabole. I, problem je što se rešenje u borbi protiv vlasti vidi trenutno isključivo u čekanju i u patološkoj nadi da će dolazeća globalna ekonomska kriza do te mere da devastira i samu srpsku ekonomiju, da će siromašni gologuzi narod morati da se digne protiv vlasti, a na eliti je samo da dočeka trenutak: da se uvati za čvrst direk i odoleva u bojkotu, krckajući ušteđevinu, partijske fondove i penzijice akademije, i čeka da neko drugi pocrka od gladi, pa da se sankiloti podignu protiv Vučića, a ona da kapitalizuje tragediju.

I gde se nalazimo mi kao društvo, vek od korone, tri veka od ubistva Đinđića, milenijum od petog oktobra? Zaglavljeni u staroj čegrsti izmedju samozvane elite i “bezube raje” koje se ta elita gadi, prinuđeni da gledamo ili vođu pred masom, makar i televizora, što im govori bukvalno šta god da mu padne napamet, a oni mu kliču u naručenom transu ili ove selebriti pojedince, što se koprcaju u porivima da se uvede “lepo ponašanje”, pristojniti diskurs, a u borbi protiv te “bezube”, primitivne, zaostale glasačke mašinerije vlasti, koja, po njima, treba da ostane u šupi i služi gospodi kao što su oni i kao što bog zapoveda?

I šta je onda rešenje? Da uvatimo tog Dačića i platimo mu kurs na Kolarcu, da savlada fakin engleski, da nam svima bude bolje, time rešimo primordijalni problem srpske stvarnosti i tako redom primenimo svaku misao te moralno i intelektualno zapuštene elite, koja počinje da seje misli toliko glupe da postaju čista pornografija? Hoće li, sa Daćićevim eventualnim dobrim rezultatom TOEFL testa Srbiji konačno da krene na bolje? Oprem dobro da hoće. Ili, što reče Fon Horvatov (da prostite na prezimenu) junak: “Intelektualnost polako nestaje” pa “prdnu gromoglasno i ponovo postade sentimentalan”, pametnom dosta.

Tekst je prenet iz lista Blic.