Biljana Srbljanović – Kataklizma

Piše: Biljana Srbljanović

Zelena agenda, klimatske promene, zaštita čovekove sredine, sve ono što mi zovemo “ekologijom”, jeste seminalna tema savremenog života cele planete. Ona je, u strogo političko/medijskom smislu, i veoma “seksi”, nova je, nije “isceđena”, naizgled nije komplikovana, pruža polje kohezije različitih ideoloških identiteta, ona je i zabavna, moderna, baš kako sam rekla – “seksi”, prosto vuče glasače na podršku a aktiviste na angažman. Teško je u postistorijskom svetu pokrenuti ljude za bilo koju ideju, kad su ideje koje su neophodne i nasušno potrebne, uglavnom prezentovane u eksel tabelama i spred-šitu. Nema tog što će da izađe na ulicu ili na glasanje zbog budžetskog deficita, a nema ko neće kad se brani “ekologija” u najosnovnijem smislu.

Ekološki programi i pokreti, a naročito pojedinci, koji se čak i veoma iskreno interesuju za temu, pronašli su na ovim temama prostor koje do sada niko nije zauzimao, tu svoju sve širu nišu i u njoj izvor podrške građana kojima je srce na mestu, koji žele dobro, ali i ne traže mnogo. Njima je dovoljno reći: “Ja sam za Sunce!” ili “Ne dam im reku!” ili “Ja sam za vazduh, priroda je zelena, vratimo se potoku i cvetu!” i podrška, ona energična, ona što pokreće na promene je tu. Interesantno je da ništa od ovoga nema bukvalno nikakvog značenja ni težine, a da to zaključim mogu i kad baš ništa, kao što rekoh, ne znam o ekologiji.

Nemam ovde prostora da elaboriram teme i lažne mitove koji se promovišu političkom eksploatacijom ekologije, a koje počivaju na banalnom nostalgičnom pozivu povratka na staro, na nekadašnje, vraćanje prirodi, poljoprivredi, skladu čoveka i zemlje, jer to, osim što je nemoguće, nikad nije ni bilo. Ti narativi više pripadaju lirskoj poeziji mlađih osnovaca ili predavanjima na joga ritritu, nego nauci i politici, ali gotovo je sad.

Ozbiljne i istorijski važne teme opet su preuzeli populisti i na nama je da se opredelimo po osećaju, emotivno, a ne razumno. Ta i takva “politička ekologija” danas je ono što je osamdesetih bio nacionalizam: jedna mitomanska opsesija da nama neko nešto hoće da uzme, umesto da mi svima uzmemo sve. Zapad hoće da nam otme vodu i vazduh, kad nisu oni, onda su stranci druge rase (nekad Arapi, nekad Kinezi) a kapitalizam tlači Srbe.

Tlači, to je tačno. Al ne samo Srbe, to prvo, a drugo, Srbe tlači uglavnom srpski kapitalizam, ali i ovo je skroz druga tema.

Ja ne želim da kažem da su svi, čak ni većina, aktivista i javno prisutnih boraca za životnu sredinu, svesno deo problema, ali uz sve simpatije i razumevanje, zaista ne mogu da uzmem glumice i gradske hipstere za kredibilan izvor za ovako ozbiljne teme. Oni ljudi sigurno žele najbolje, ali baš kao i ja, o ovome zapravo pojma nemaju. Nemaju, ili nemamo, ni od koga kredibilnog da čujemo.

U pro-vladinim medijima slušamo ekonomske razloge ZA ovaj projekat, što i da je tačno, ipak nije dovoljno, ukoliko podrazumeva ekološko razaranje. Ipak, u “nezavisnim” medijima stvar nije ništa bolja. Tu imamo defile nekolicine jednih te istih stručnjaka koji nastupaju manihejski, često govore poluinformacije ili čak ozbiljne naučne neistine (što posle saznamo na društvenim mrežama), a neki od njih su zaista nedostojni ove životne teme. Kako verovati naučnici koja govori o kataklizmičnim posledicama ako projekat krene, a istovremeno priča o kemtrejlsu, ili drugom stručnjaku koji je pozvan u najcenjenije programe kao ekspert za životnu sredinu, iako je doktorirao sportski menadžment na privatnom fakultetu za sport? Kako i kome verovati, i zašto niko drugi, zaista stručan i pozvan, o ovome svemu javno ne govori.

Neki kažu da je to zbog toga jer se plaše, nejasno je čega. Neki kako je “struka prodana” i kako fakultete i institute sponzorišu koncerni tipa Rio Tinto. Ako je ovo iole tačno, onda mi imamo mnogo veći problem od jednog kontroverznog projekta. Ako više zaista ni na jednu bitnu temu nema stava koji je istinit, neostrašćen, objektivan i dokaziv, onda nam je i suđena ona kataklizma.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.