Biljana Srbljanović – Jubilej

Piše: Biljana Srbljanović

Ne zato što sam razočarana, ne zato što mislim da je to iznevereno očekivanje, promašaj, ne zbog sumanutih floskula o tome kako se 6. oktobar nije dogodio, ne ni zato što smatram da bi moglo/trebalo ponovo organizovati isto, (to pogotovo ne!), nego iz nekog stanja unutrašnje sramote, transfera neprijatnosti jednako zbog onih koji nad ovim istorijskim danom nariču kao i onih koji ga se odriču. Svaki veliki, a u svojoj suštini revolucionarni dogadjaj u našoj savremenoj istoriji, odmah je osudjen na organizovani desant revizionista, na crne trojke istoričara, akademika, pesnika i drugih “mudrih” glava, koji čvrsto veruju u devetnestovekovni odnos prema istoriji: onih koji smatraju da istorija nije zasnovana na faktima nego na mišljenjima, i da sve što se ne uklapa u njihov aposteriori narativ, mora iz istorije da leti, taj Hegelijanski princip – ako se činjenice ne uklapaju u moju predstavu sveta, tim gore po činjenice, posebno se ostrvljuje na najsvetlije i to veoma retke trenutke koji su nam prelomno oblikovali živote. Ali istorija nije sve. Postoji nešto dublje, nešto trajnije, nega poetska istina, koja ne može biti uklopljena u nauku o prošlim dogadjajima, posebno ne na način kako se to radi kod nas.

U novije vreme je to i sudbina 29. novembra i Drugog zasedanja Avnoja, kog se stidimo i krijemo ga, izbacujemo iz naše istorije i kolektivnog sećanja, kao sramotu, a da ne postoji niti jedan razlog da se tim dogadjajem ne ponosimo. Pa zatim 8. mart, dan koji obeležava krvavu borbu žena da danas i ja, evo, imam pravo da pišem ovde neko svoje mišljenje, dan koji je simbol borbe koju je patrihjarhat i u decenijama takozvanog socijalizma, pokušavao da unizi, da prisvoji, da pretvori u alibi za muževe da, na proslavama u preduzećima, postanu pijane svinje sa karanfilom na poklon za ženu, umesto samo pijane ili samo svinje, al bez cveta, kao nekog običnog dana. Zatim svakako najveća žrtva revizionizma od svih svetlih istorijskih datuma je i 27. mart, taj veliki dan, kamen temeljac antifašističke tradicije našeg naroda.

Tako dolazimo i do 5. oktobara, dana prve prave demokratske revolucije, one o koju se ogrebao svako, pa je svako i zapišao, kako je kad bilo oportuno i zato mi posebno teško pada kad to doba godine dodje, kad svi nešto misle i kazuju o tom dogadjaju, a ja ne znam šta bih – da ćutim – ne mogu, da pričam – nemam kome.

5. oktobar je najveći dan, najslvetlija tekovina mog punoletnog, svesnog života (nema razloga za dreku, ne mislim na svoj privatni, intimni život, mada i to). Bila sam na ulici, nisam ulazila u skupštinu, nisam iznosila stolice, ali nemam protiv što su se fotelje razvlačile sve do Vuka. Te iznešene fotelje su bile simbol dotadašnje vlasti i sreća je što nije bilo više štete, nije da ne bi bila opravdana.

Niko, a posebno ne oni koji ne samo da nisu učestvovali u ovoj revoluciji, nego su bili na suprototnoj strani, sakriveni po rupama svojih funkcionerskih stanova, kao onomad Regent Petar, izmedju tabaka keša i zlata koji im nisu pripadali, čekali da vide da li da beže ili da se uzdaju u poslovičnu srpsku kratku pamet, zahvaljujući kojoj će sve vrlo brzo biti zaboravljeno, pa i njini gresi, čekajući trenutak da ponovo izmile i da se vaspostave u novom sistemu i novoj vlasti, jer samo to u životu i umeju da rade.

Bilo je mnogo grešaka, mnogo pogrešnih ljudi je isplivalo, mnogo rovarenja iznutra. Ali to ne menja na stvari: 5. oktobar je severna zvezda svakog budućeg demokratskog procesa, ne zbog sile, ne zbog paljevine, ne zbog bagera i pokradenih beržera, već zato što u sebi nosi neprikosnovenu istinu, kojoj još nismo dorasli. Verner Hercog je, pre više od decenije, govoreći o svojim “neistinitim” dokumentarnim filmovima rekao nešto sveto: svi ljudi često mešaju dve potpuno različite stvari – činjenice i istinu. Činjenice (istorijske, političke, faktičke) uvek stoje samo na površini i samo su iluzija istine, jer istina je negde skrivena mnogo dublje i ne mora uopšte imati veze sa tim činjenicama. Ona se pronalazi kada pročitaš veliku poeziju, kad se setiš velikog trenutka i svoje tačne i istinite emocije, kada ne moraš da analiziraš, već prosto znaš, kada samo jednostovno progledaš u ekstazi otvorene stranice te dublje istine.

Činjenice možda potvrdjuju da je 5. oktobar propao, ali dublja istina nam govori da nije. Ta istina je važnija od svake činovničke analize, naknadne pameti, ideološkog revizionizma i prostačkog koristoljublja, svake na selektivnim faktima zasnovane istorije. Ništa što naknadno napišemo ili dokažemo, neće promeniti tu suštinu i ponos nas koji smo joj, makar malo, doprineli.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja lista Blic.