Biljana Srbljanović – Iluzija života

Piše: Biljana Srbljanović

Mnogo godina kasnije, ona je zvezda Jugoslavije od preko 20 miliona ljudi, ona je umetnica najviših dometa, ona je lepa žena lepe duše, u zemlji u kojoj počinje strašan rat. Mart je, ’91., Beograd je udavljen u suzavcu, na ulici su tenkovi, isti oni koji će ubrzo potom krenuti na Hrvate. Mira Furlan ide na probe “Pozorišnih iluzija” u Jugoslovenskom dramskom, Slobodan Unkovski, drugi umetnik istih najviših dometa, okuplja glumce da probaju Korneja, da se bave iluzijama pozorišta, u trenutku dok se zverinjak stvarnosti tek radja.

Na par stotina metara od scene, u demonstracijama gine mladić, ubija ga policijski metak. Još bliže, skoro samo na korak od pozorišta, umire i policajac, zdrobljen pod kamenom žardinjerom, u kojoj nikada nije niklo ništa što je moglo da preživi u upljuvanoj, ulepljenoj, suvoj zemlju s pikavcima, o kojoj, kao i o zemlji uopšte, niko da brine.

Umetnici stvaraju predstavu, tragičnu komediju o pozorišnom životu, dok zvuci, glasovi, suzavac i tutnjanje tenkova dopiru kroz zidove stare zgrade. Unkovski je znao da prepozna značaj trenutka, kraj predstave režira kao sudar pozorišta i stvarnosti: magična scenografija se ljušti, šminka sa lica glumaca sliva, stvarnost ulazi u pozorišnu iluziju, strahote onoga što tek dolazi zamenjuju radost i smeh.

Ova, jedna od najvećih predstava u savremenoj istoriji našeg pozorišta, biva odabrana za Bitef, u septembru iste te godine, ali je, za samo nekoliko meseci od premijere, zemlja već u paklu: rat se zahuhtava, tenkovi su otišli sa Slavije na Vukovar, veze su prekinute, od Zagreba do Beograda se putuje 20 sati, autobusima preko Austrije i Madjarske, samo najuporniji na to pristaju i naravno, Mira Furlan je jedna od njih. Igra “Iluzije” u Beogradu, znajući da više neće imati gde da se vrati: zbog njenog braka sa Goranom Gajićem, zbog umetničkog angažmana u Beogradu, zbog toga što je pametna, posebna, slobodna i plemenita, njeni sugradjani je brutalno isteruju iz rodjenog grada. Stotine poruka mržnje i pretnji, zabeleženih na njenoj telefonskoj sekretarici, (i u vreme pre interneta i gomila je znala da pronadje načine da ti udje u intimni prostor, da te povredi što jače može), sudski proces za uzimanje stana u kom se rodila, otkaz u HNK, progon medija, pljuvanje na ulici – sve zbog toga što je odlučila da igra, a ne da ratuje – oterali su je iz zemlje i odveli u Ameriku. Ostalo znamo. Uspela je da počne od početka, u 35 godini, da ponovo napravi ozbiljnu karijeru, ali više nikada nije igrala “Iluzije”, niti bilo šta takvo.

Dok joj se sve ovo dešavalo, imala je, dakle, tek nekih desetak godina više od ovih mladih devojaka Milene Radulović, Ive Ilinčić i ostalih, koje su, videli smo, skupile svu hrabrost ovog sveta i ustale protiv zločina i zlostavljanja.

Pisali smo i govorili sve, ovih dana se ubismo govoreći, svi sa nekom naknadnom pameću, svi tek sada, kada je lako podržati žrtve, a nikako da nadjemo pravu reč. Mira Furlan je, dok se ovo dogadjalo u medijima, već bila ostala bez glasa, inače bi, svi znamo, našla šta da kaže, verovatno tačnije od svih. I uz nju su ljudi stali tek kasno, tek kad je postalo lako, kao i uz Milenu, Ivu i ostale. One su godinama tražile način da se suprotstave, obilazile su advokate, koji su ih redom odbijali, “očinski” savetovali da zaborave slučaj, da nema tu ništa što može da se uradi, to je tako, zaboravi sve. Onda su, opet potpuno same, shvatile da ovog trenutka postoje devojčice koje su, moguće je, izložene istom zlu. I pošto njima niko nije pomogao, odlučile su da one pomognu drugima. Da prime na sebe uvrede, pretnje, javno sramoćenje, poglede ispod oka, sumnju, prostačke komentare, nasilje jako slično onome koje je Miru Furlan oteralo da umre na drugom kraju sveta. To što su glumice, to što se ne stide sebe, svoga tela, to što su spolja lepe koliko im je duša lepa, sve to je bila otežavajuća okolnost i poziv da se još dodatno unize i pozlede – i Miru nekada i ove devojke danas.

A gluma je nešto uzvišeno, nešto bez čega bi svet bio tužno mesto, siromašno, mrtvo, sve bi bilo samo iluzija života. Zato poštovanje i zahvalnost dugujemo svim ovim divnim glumicama, baš zbog toga što su glumice, a ne uprkos tome.

Usnula Mira Furlan godinama se vraćala na ono pitanje sa početka: “Tata, jesmo li mi Talijani, Slovenci, Hrvati?”, sve dok joj neki mudri Istranin nije rekao istinu: “Niste vi ništa od toga. Furlani su Furlani”.

Sanjaj samo divne snove, najlepša dušo naša.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.