Biljana Srbljanović – Hipoteza srama

Piše: Biljana Srbljanović

Kada neki hipotetički profesor (ili profesorka) hipotetički pošalje hipotetičku poruku studentkinji (ili studentu) neposredno pred diplomski ispit na kome je mentor (ili mentorka), a koja glasi “Je l se krešeš?” i “Užasno me ložiš”, može biti kažnjen, u najboljem slučaju, samo “javnom osudom”.

Da bi i do te bedne kazne uopšte došlo, potrebno je da žrtva ( da, osoba koja prima neprimerene seksualno uznemirujuće poruke od nekog od koga zavisi, jeste žrtva), dakle, potrebno je da žrtva najpre ne diplomira. Jer, onog momenta kada diplomskim ispitom okonča školovanje, više nema pravo da podnese prijavu protiv dotičnog uznemirivača, tu zaštitu uživaju samo aktivni studenti hipotetičke visokoškolske ustanove.

Ako, dakle, odluči da završetak školovanja i svoj život stave na čekanje, potrebno je da zatim i da uznemiravanje odmah prijavi, da ne čeka, da se ne predomišlja, da se ne stidi, da nema straha, da ne sumnjiči sebe čime je to možda izazvala (za to će je sumnjičiti svi drugi), da bi se slučaj uopšte shvatio kao ozbiljan. Nakon toga je potrebno da imenom i prezimenom, koje ne može biti tajna, svedoči o dotičnom uznemiravanju, opiše njegove posledice (po cenu podsmeha onih koji će to čitati – “jeste, uznemirila se zbog sms-a, ajde bogati, koga ona folira?”), da pristane da stavi potpis na prijavu protiv onoga od koga joj, podsetiću, zavisi školovanje i da bude spremna na unakrsna ispitivanja i ovlašćenih tela univerziteta, ali i samog autora poruka i njegovih eventualnih veštih advokata.

A sve ovo je uopšte moguće, govorim o primeru hipotetičkog univerziteta, tek od pre nekoliko meseci, jer do tada nije čak bilo nikakve kazne. Do sada je bio Eldorado za napasnike koji ne sačekuju svoje žrtve u mraku, ne koriste fizičku silu ili čak i nemaju fizički kontakt, pa da odeš u policiju i prijaviš skota, nego samo verbalno ili ovlaš fizički maltretiraju žrtve. Godinama, decenijama važilo je pravilo, ako seksualno uznemiravaš studente (i studentkinje) – šalješ im poruke, slike, dvosmisleno razgovaraš nasamo, “slučajno” ih dodiruješ u prolazu, naslanjaš se, tareš se, trljaš (al diskretno, frajerski, da niko ne provali) o njih, za tebe nije bilo kazne, čak ni te smejurije od javne opomene. Takvo ponašanje, što je još gore, bilo je prepoznato kao neprihvatljiva pedagoška praksa, ali kaznu (pa čak i ovu simboličnu) neko je zaboravio da propiše.

Ali, ok, šta je bilo – bilo je, i evo u tom hipotetičkom slučaju, konačno su propisane i sankcije, javna osuda prestupnika  (ali ne i udaljenje sa posla ili barem suspenzija). Medjutim, da bi do tog rezultata uopšte došlo ima još mnogo krupnih koraka. Jer, žrtva, koja prodje kroz sve gore navedeno, mora i da prihvati sa sama snosi rizik za mogućnost da je hipotetički napasnik tuži pravom sudu i to za povredu časti, da je sa onim veštim advokatima vucara je po pravim sudjenjima, za koja mora da ima vremena, živce, hrabrost, pare za svoje advokate i da prihvati rizik da će joj biti dodeljen sudija koji pripada većinskom “jeste, uznemirila se zbog sms-a, ajde bogati” svetonazoru, pa da na kraju ona bude osudjena i kažnjena da plati odštetu za naneti duševni bol i narušavanje ugleda trljača, naslanjača, “je l se krešeš” odašiljača, koji je, za nju, ne zaboravite, i dalje u presudnoj poziciji moći.

Žrtva će tek posle svega toga uopšte moći da završi svoje školovanje (koje je zaustavila, jer je tražila zaštitu), tako što će baš kod toga koga je prijavila, doći na onaj svoj diplomski ispit i shvatiti da je bilo bolje da je ćutala, da nikad nikom nije rekla, a kamoli prijavila ono što joj se dogodilo. U medjuvremenu će se mediji (namerno ili kao slučajno) dokopati njenog imena, tabloidi će je razvlačiti, komentatori vredjati, iz svega će ona izaći kao osramoćena, pregažena stampedom javnih osuda, kazne, koju dakle, prestupnik nikako nije ni mogao da dobije.

Eto kako stoje stvari na hipotetičkom univerzitetu. Pa se hipotetički pitam, onako, medju nama – ko bi od nas, čista srca, bilo kome preporučio da u ovakav pakao ulazi? Ko bi od nas rekao – samo napred, bori se za pravdu, za sve druge koje mogu doći posle tebe, to je tvoje pravo, ali i tvoja odgovornost? Evo, recite sebi, svom detetu ili svom učeniku iskreno, šta biste ih, onako hipotetički, savetovali?

E, to je problem.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.