Biljana Srbljanović – Devojčice i dečaci

Piše: Biljana Srbljanović

Dva slučaja po mnogo čemu liče jedan na drugi: oba su se dogodila u sred dana, u prigradskim naseljima u blizini dva veća grada, jedan kod Užica, drugi kod Bora. Razlika je u tome što je, u jednom slučaju predator i napasnik odmah uhapšen i predat tužilaštvu, dok se u drugom nije dogodilo ništa. Postoji još jedna, meni se čini,  presudna razlika. U prvom napadu žrtva je bio dečak, a u drugom – devojčice.

Prvi slučaj: dečak od 14 godina je čekao autobus u svom naselju, žurio je na na polaganje male mature, ključnog ispita u njegovom dotadašnjem mladom životu. Autobusa nije bilo, ali je taksista, sa obližnje stanice, ponudio dečaku da ga, za malo para, poveze do škole. Dete k’o dete, nepromišljeno je poverovalo “ljubaznom” taksisti i selo vozilo, i to napred, tik uz predatora koji je odmah krenuo u perfidni napad. Dečaka je, tokom 6 kilometara duge vožnje, zbunjujući ga, kao ovlašno dodirivao po polnom organu, sve vreme mu je pričao neku priču i još vukao detetovu ruku ka svojim preponama. Tereba znati sa takvi predatori nikada ne kreću u fizičko nasilje odmah, prvo pripremaju teren, sludjuju žrtvu, učine sve da ona misli da sve umišlja, da možda nije dobro shvatila, ili da je postidi tako da ne može da se poveri nikome, jer veruje da je možda sama kriva.

Tako su, u pripremi “pravog” napada, stigli do škole i taksista je tražio da razmene brojeve,  sada jasnoj nameri da učini još veće nasilje nad njim. Neverovatna sreća je što je dečak ostao dovoljno pribran da pristane na to, znajući da tako može da identifikuje napadača. Dete je uz to, zaista pametno i hrabro odmah otišao u policiju, usput zvao, da pre toga svoju majku da joj ispriča sve. Majka je iste sekunde poverovala i dojurila u stanicu, da podrži dete i podnese zvaničnu prijavu, policija je odmah preduzela radnje i istog jutra uhvatila predatora. Dečak je zatim otišao na onaj svoj najvažniji ispit, ispričao i razrednoj šta se dogodilo i ona mu je opravdala kašnjenje i organizovala novi termin za polaganje male mature, kad se dete smiri. Sve se završilo najbolje moguće, gotovo kao u filmu.

Drugi slučaj je ipak drugačiji: devojčicama od 9 do 14 godina, u prigradskom naselju u blizini borske fabrike u vlasništvu stranog investitora, tokom igre na ulici blizu njihovih kuća, prišla su nekolicina radnika i uznemiravala ih otvorenim pozivima na seksualni čin. Devojčice su se strašno uplašile, rasplakale i razbežale, ostavljajući za sobom igračke i bicikle i otrčale roditeljima u zaštitu. Majke dve devojčice su odmah pozvale policiju, inače, kako kažu, svesne da je u blizini sve vreme bila patrola koja uopšte nije reagovala. Policajci su ih saslušali, rekli da je to strašno, da znaju da nije prvi put i to je bilo sve. U potragu za napadačima nisu pošli. Kada se za slučaj saznao od političara na mrežama, cela stvar je otišla u još pogrešnijem pravcu. Insistiralo se na činjenici da su napadači Kinezi, da je to “Vučićeva bratija”, da ih, kao i migrante, treba govnjivim motkama, a niko da pita ono očigledno, zašto su devojčice žrtve tretirane drugačije od dečaka?

Jer, obrnimo za trenutak priču. Zamislimo da je devojčicu od 14 godina taksista seksualno uznemiravao, a da su dečacima “Kinezi” tražili seks? Da li bi i reakcija policije i tužilaštva bila ista, ili možda obrnuta? Da li bi devojčicu koja prijavljuje taksistu policija dočekala sa poverenjem, ili bi je možda satima sumnjičila i zapitkivala da li laže, da li hoće da izbegne maturu, da nije pogrešno protumačila dogadjaj? Da li bi je policija pitala zašto je pristala da udje u taksi, znajući da nema dovoljno para, da li ipak možda slučajno ne poznaje taksistu, da li je imala nešto sa njim, da li mu he sama ponudila seks za vožnju?

Da li bi joj nastavnici odmah poverovali ili bi pala ispit i da li bi taksista uopšte i bio uhvaćen? Mislim da svi znamo šta bi se i sa ovim i sa onim drugim slučajem dogodilo. U slučaju “Kineza”, da su krenuli na dečake, ne bi bilo mnogo priče, istog časa bi volšebno bili pronadjeni, pohapšeni i sad bi uveliko čekali sudjenje. Onaj taksista bi vrebao svoje žrtve i dalje i sve bi bilo potpuno drugačije, osim možda političkog podilaženja rasističkim istupam najgorim smutljivcima medju nama, a u borbi za budući glas. To bi, verujem, jedino ostalo isto. Jer, nije bitno što je taksista Srbin, a radnici Kinezi. Oni su isti, predatori i seksualni nasilnici prema deci najgore vrste. Pa zašto je onda tretman žrtvava drugačiji. Jer, devojčice i dečaci ipak nisu isto.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.