Моје саслушање пред Црквеним судом (неправилности и снимак)
Autor: Благоје Пантелић, Izvor: Teologija.net
Од почетка до краја црквеносудског процеса који Патријарх Порфирије води против мене, ускраћује ми се право на правичан поступак. Довољно је само да наведем неколико ствари:
- Кажњен сам искључењем из литургијског живота Цркве, тј. забраном причешћа на неодређено, све до окончања поступка. Важно је истаћи да сам осуђен пре саслушања, као и без било каквог утврђивања кривице. Никодим Милаш, који је на последњем СА Сабору наше Цркве проглашен светим, у свом делу Казнено право, нас подсећа: „[…] Без формалнога суда никоме никаква црквена казна не може бити наложена за дотични пријеступ, за који се докаже да је заиста извршен.“
Свети канони Православне Цркве строго осуђују онога који подвргава црквеној казни појединца, а да је то учинио без јавног формалног суда. Посебно се спомињу епископи, који наложе казне без суда. Отуда имамо каноне који нам о томе говоре:
- Сардички 14. канон осврће се на случај када би неки епископ у гневу и раздражен искључио из Цркве неког презвитера или ђакона, и наређује да такав поступак не треба одобрити, него да епископски сабор испита односну кривицу и установи да ли је дотични заслужио казну.
- Седми васељенски сабор својим 4. каноном осуђује епископа који одлучи сам каквог свога клирика због нечега што тај клирик чини.
- Картагински сабор осуђује својим 133. каноном епископа који несмотрено некога одлучи од заједнице црквене.
На крају, сам цар Јустинијан је у својој Новели 123 строго забрањивао:
„Свима епископима и презвитерима забрањујемо икога одлучивати, прије него што буде доказана кривица, ради које свети канон одређује да се то учини. А ако неко противу овога поступи и одлучи неко лице, то ово лице, које је неправо било одлучено, има од старије црквене власти бити ријешено од одлучења и повраћено му свето опћење. Онај пак који је таквога одлучио, мора сам да остане под одлучењем за толико времена, колико одреди предпостављена му власт, да за свој неправи поступак претрпи заслужену казну.“ (превод Св. Никодима Милаша)
Из наведеног је јасно да су сви ови канони имали за циљ да се сачува правичност процеса као опште начело. Дакле, без правилног и свестраног саслушања, те јасног утврђивања кривице над појединцем се не може изрећи пресуда, осим уколико му се жели чинити неправда и рушити углед Цркве Божије.
У мом конкретном случају, иако сам већ кажњен непрописно, тј. пре саслушања, ни само накнадно саслушање није протекло ништа боље. Наиме, све до доласка у Патријаршију није ми саопштено зашто сам позван, нити шта је предмет истраге. У самом позиву наведена су општа места, без детаља. Тако пише да сам позван на саслушање „због кривица које су санкционисане Свештеним канонима Православне Цркве, Уставом Српске Православне Цркве и Правилником и поступком за црквене судове Српске Православне Цркве“. Нигде, међутим, не пише који су то канони и правила која сам прекршио!
Право на одбрану, као елементарно правно и канонско начело, у мом случају је озбиљно доведено у питање. Мој правни заступник, адвокат Божо Прелевић, на самом улазу у зграду Српске Патријаршије физички је спречен да присуствује саслушању, иако канонско право јасно допушта заступање. Постојање браниоца, екдика, спомиње се у канонима Картагинског сабора (канони 75, 97), као и у канонима Четвртог васељенског сабора (канони 2, 23). Служба екдика (адвоката) у почетку је у Цркви имала другачију природу, али је очигледан смисао њиховог постојања био у томе да заштите правичност у предметима када се напада Црква или када се нападају они који су незаштићени и слаби.
У Православној Цркви се као један од извора канонског права подразумевало и државно законодавство, а довољно је за ову прилику подсетити на то да је цар Јустинијан у оквиру своје кодификације (Corpus Iuris Civilis, 529–534. н.е.) подразумевао постојање институције адвоката, која се развијала у дугом временском периоду, те наводио њихове квалификације и етичке дужности – чиме се желела осигурати правичност поступка. Због тога сам и сам покушао да на саслушање уђем са „световним“ адвокатом, верујући да ће он моћи да обезбеди да не буду ускраћена макар моја уставом загарантована права, са којима се не би смео косити ниједан црквени пропис. Уосталом, ни сам члан Правилника за поступак и црквене судове (§67) не прецизира да сам на саслушање обавезан да дођем сам, без ичије помоћи и заступништва. Очигледно је да се некоме журило и да му је само било битно да се мој процес што пре заврши, а да ми се у свему томе одузме свако право на праведно и правично саслушање.
Подсећања ради, чак је и старозаветно законодавство допуштало неки вид заступања. У случајевима градова-уточишта (4Мој 19; 5Мој 19) захтева се постојање стараца који могу говорити у име оних који су оптужени, како би се обезбедила праведност. Исто тако, старозаветно законодавство захтева механизме који би обезбедили праведан поступак и опомиње у вези са тим: „Не чините неправде на суду, не гледај што је ко сиромах, нити се поводи за богатијем; право суди ближњему својему“ (3Мој 19, 15). Тужба се није признавала уколико би само један човек оптуживао појединца: „Нека не устаје један свједок на човјека ни за како зло и ни за какав гријех између свијех гријеха који се чине, него на ријечима два или три свједока да остаје ствар“ (5Мој 19, 15).
Штавише, и у древном израелском друштву, недостатак формалног браниоца није искључивао подршку породичних или племенских вођа. Иако Мојсијев закон није познавао институцију браниоца у данашњем облику, сам судски процес се у великој мери ослањао на сведочења сведока и пресуде старешина или свештеника. Овим поступцима је старозаветно законодавство покушавало да обезбеди правичност процеса уз помоћ више сведока, непристрасних судија и заштите од лажних оптужби. Принципи праведности и поштеног суђења били су од највеће могуће важности. Чак и у старозаветном законодавству је то дакле био случај, али мени се суди по неким другим принципима.
Још важније, ни пре, а ни на самом саслушању нисам сазнао шта ми се конкретно ставља на терет, које сам каноне прекршио и на који начин. Такав редослед догађаја руши не само правни, већ и морални легитимитет процеса. Како би то свима било јасно, резимираћемо још једанпут неколико кључних пропуста:
- Кажњен сам без саслушања и утврђивања кривице од стране самог Патријарха.
- Ни у позиву на саслушање ни на самом саслушању није појашњено у чему се састоји моја наводна кривица, иако сам већ кажњен – што имплицира постојање јасне кривице о којој и даље ништа не знам. Упркос мојим директним молбама да се оптужбе прецизирају није ми објашњено која конкретна црквена правила и каноне сам прекршио.
- Забрањено ми је да на саслушање уђем са својим браниоцем, чиме би био испуњен макар минимум услова правичности. На моје навођење канона који подразумевају постојање бранилаца, секретар црквеног суда се цинично насмејао. Већ тада је било јасно да овај процес чак ни својом формом не делује иоле озбиљно, нити за циљ има поштено суђење.
И поред свега наведеног, не желећи да увредим црквени суд, пристао сам на наставак саслушања, са надом да ће макар овај део црквено-судског поступка да ми пружи неке од одговора, након свих претходних пропуста. Нажалост, то се није догодило. У име црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке саслушали су ме епископ моравички Тихон и ђакон Дамјан Божић. Уз претходно затражен благослов за то, најавио сам да ћу читав процес аудио-снимати, на шта ми је одговорено да је то у реду и да ће са своје стране разговор снимати и комисија која ме је саслушавала. Могао је то бити знак озбиљног приступа и отворености. Међутим, званични записник који сам потписао био је сажет и лишен неких делова мојих одговора, чиме је онемогућено добијање потпуне слике самог процеса. Зато сматрам да је важно да јавности буде доступан садржај читавог саслушања.
Начин на који је саслушање реализовано додатно продубљује сумњу у његову регуларност. Чланови комисије су ми рекли да су они напросто ту „да прочитају питања“, без образложења, без потпитања, без отвореног дијалога и било каквог продубљивања тема из питања, без могућности, дакле, да се оптужбе сагледају и да се на њих одговори у целини. Питања су већ садржала (додуше врло паушалну) претпоставку моје кривице, што је суштински супротно пресумпцији невиности — макар и у оквирима црквеног права.
Епископ Тихон није могао да одговори ни на једно моје питање, јер како је и сам рекао, имао је „послушање“ да само прочита питања која је неко други саставио. На крају, остаје нејасно зашто сам уопште позван на саслушање, јер сам на такву врсту механички постављених питања, без могућности икаквих додатних појашњења, могао одговорити и писаним путем. Нажалост, питања која је епископ Тихон прочитао нису пружила никакве ближе податке, нити ми је наведено иједно конкретно наводно прекршено правило!
Транспарентност процеса не може се осигурати пуким снимањем саслушања, већ подразумева омогућавање потпуног и веродостојног увида у процес свим релевантним странама. Право на одбрану није питање формалности, већ гарант једнакости пред судом. Инсистирање на поштовању процедура није просто нека бирократска зачкољица, већ једини пут да се одлуке доносе на основу чињеница, а не личних или институционалних интереса. После свега што се десило у оквиру овог саслушања, остао сам затечен тиме што ми је одузето свако право на фер и поштено саслушање. Цинизам којим одише овај црквено-судски поступак указао ми је на одсуство сваке врсте поштовања према људској личности у оквиру институција које води Патријарх Српски.
Ако Српска Православна Црква жели да задржи поверење верника и ауторитет у јавности, мора да покаже да поступа по начелима која проповеда, начелима истине, правде и одговорности. Мој случај је огледало које показује како они који тврде да „бране“ Цркву заиста брину о њеном интегритету и поретку.
На крају, Патријарх Порфирије има прилику да покаже да има осећај за правду, тј. да не дозволи да се бреме неправде свали на читаву Цркву, остављајући велику мрљу за године које долазе. Овај судски процес, који је открио дубоке пукотине у црквеној администрацији – од пристрасних одлука до занемаривања основних принципа правичног суђења – није само питање појединца, не тиче се само мене лично, већ представља тест за целокупну заједницу верних.
Ако се дозволи неправда, она ће се претворити у отворену рану на Телу Цркве, која ће не само подсећати генерације које долазе на то како је моћ злоупотребљена уместо да служи истини и љубави, већ се таква рана може даље „инфицирати“ и имати погубне последице по Тело Цркве, која је Тело Христово. Патријарх, као пастир и чувар јединства, још увек има могућност да покаже како у Цркви Христовој истина увек има последњу реч, а љубав последњи суд, у складу са речима самог Христа: „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ (Мт 5, 6).
+ + +
У наставку доносим снимак саслушања који сам забележио, као што сам поменуо, уз дозволу оба члана комисије (еп. Тихона и ђ. Дамјана Божића). Ускоро ћу приредити и транскрипт самог саслушања. Треба, можда, напоменути нешто што се и подразумева, а то је да сам приликом одговарања на сугестивна питања, затечен што ми се таква питања уопште постављају, направио неколико ситнијих превида. Рецимо, парафразирам, навео сам да сам са благословом мог надлежног епископа уписао и завршио основне и докторске студије теологије, и да је тај благослов и даље на снази, да није никада повучен. У брзини сам направио лапсус, са његовим благословом сам завршио основне студије и 2016. године уписао докторске које још увек нисам завршио. Таквих превида, можда, има још неколико, али они не утичу озбиљније на суштину онога што сам на саслушању говориo.
Текст је пренет са портала Teologija.net.
