Provansa na Severu Kosova
U ovom kraju započelo se skromno, ali smelo pre više od deceniju. Prvo na nekoliko desetina ari, samoinicijativno i bez podrške, a danas desetine hektara pod zasadom desetina sorti grožđa oduzimaju dah.
Najveći zasadi nalaze se u selu Kutnje vinarije Lakićević. Našu ekipu dočekao je mladi vinogradar Luka Lakićević. Obrazovao se u Italiji i Francuskoj, usavršava se u Austriji, a deo svog znanja utkao je u porodičnu vinariju. Oko 30 sorti crnog i belog grožđa uzgaja se na 12ha na obroncima Rogozne sa leve obale Ibra. Od toga se 10.5 koristi za proizvodnju oko 30000 litara vina, a na hektar i po sade se sorte koje se testiraju za ovo podneblje.
„Oko 10 crnih sorti i 20 belih, ali naše najzastupljenije bele sorte su šardone, suvinjon blank, rizling i solaris. Što se tiče crnih sorti, tu uglavnom su iz bordo blendova“, kazao je Luka.
Velika je odgovornost ove porodice kao najvećeg proizvođača, prema svom kraju i tržištu.
„Nije teško biti najveći kada ima malo vinogradara. Ali šalu na stranu, to jeste velika odgovornost, jer mi u stvari predstavljamo naš kraj i kroz naše vino ljudima pokazujemo kakav je naš kraj. Ljudi pijući naše vino zamišljaju kako to izgleda“, kazao je Slaviša Lakićević, koji je i pokrenuo svoj vinograd, a potom uključio i sina Luku, koji se brine o kvalitetu vina.
Luka je osnovne studije poljoprivrednih nauka završio u Bolzanu u Italiji. Vinogradarstvo i enologiju je magistrirao u Francuskoj i Italiji (Montpellier, Bordo i Udine).
Trenutno se usavršava na austrijskoj akademiji vina. Osim rada u svom vinogradu, on je i konsultant i drugim srpskim i kosovskim vinarijama, kao i onim u Italiji i Mađarskoj.
Istovremeno, bavi se i ratarenjem na imanju u blizini Vršca.
O vinariji Lakićević detaljnije na njihovom sajtu
Ova vinarija po prvi put je ove godine izašla na tržište. Izvežen je već prvi kontigent za Švajcarsku, priprema se za Rusiju, a ova vina već uveliko mogu da se probaju i u nekoliko lokalnih restorana.
„Izašli smo ove godine sa tri etikete. Sa jednom etiketom crnog vina i sa dve bele etikete. Crno vino nam se zove merula – merlua je na latinskom ime za pticu kos“, objašnjava Luka.
Sva vina Lakićević nazvana su po pticama koje su karakteristične za Kosovo i Metohiju. Logo ove porodične vinarije je orao koji nosi zmiju.
„Toga ima da se vidi ovde kod nas u Leposaviću. Malo liči na zastavu meksičke države, to smo tek posle saznali, ali to je mala anegdota što se nas tiče“, dodaje.
Vinarija ima i nekoliko vina u rezervi koja planira da od sledeće sezone plasira na tržište. Ova porodična fabrika vina takođe planira da se svake sezone širi za po makar jedan hektar.
Veliki zasadi podrazumevaju više od deset stalno zaposlenih, kojima u vreme berbe u pomoć pritiče dodatna radna snaga.
„Rizik je visok, odgovornost je veoma velika, ne samo zbog toga da li će investicija uspeti ili propasti, nego i zato što imamo više radnika, tako da je to naša odgovornost prema njima, da oni imaju kontinuitet u poslovanju“, kaže mladi vinogradar.
Ranije je bilo više zaposlenih, ali su oni vremenom odlazili.
„Oni koji su ostali, tu su od početka. Vole ovaj posao, zadovoljni su, vratili su dostojanstvo svojoj porodici kada svakog meseca mogu da računaju da imaju platu, da znaju za šta rade, i na kraju kada se otvori flaša vina, onda je to mnogo lepše jer se vidi trud i vidi se rezultat rada. Za mene je to najveća stvar u našem poslu“, rekao je Slaviša.
Obnova vinogradarstva je krenula pre više od deset godina iz sela Ulija, na uzvišenju iznad grada i obronku Kopaonika.
Milija Jevremović je prvi koji je pokrenuo ozbiljniji zasad. Pre njega se u po površini najvećoj kosovskoj opštini niko nije ozbiljno bavio vinogradarstvom.
Iako znatno manji od vinarije Lakićević, Jevremovićev vinograd osvaja svojom uređenošću koja otkriva takođe ogromnu ljubav i rad uložen u vinove loze.
Mlađi kolega Luka Lakićević odaje priznaje svom starijem kolegi.
„Imamo kolegu i prijatelja koji je prvi pokrenuo neki ozbiljniji zasad i pokrenuo ozbiljniju priču što se tiče konzumacije vina preko njegovog restorana, i na njegov ugled i kroz naše ideje i interpretacije smo počeli ovu priču još 2013. godine.“
Miliju smo zatekli u svom vinogradu, u obavljanju poslednjih priprema pred berbu koja i kod njega kasni.
„Bilo je teško uopšte sačuvati vinograd a pri tom ne koristiti sistematske fungicide nego sve iz zdrave hrane. To znači da ste morali da budete prisutni non stop u vinogradu“, kazao je Milija.
„To je veliki rad ali sprovelo se, došlo je do negde, sada tih 15 dana što kasnimo, ulazimo u jesen i pitanje je sada i jesenjih mrazeva, pitanje je sada da li ćemo da sprovedemo proces do kraja. Preostaje da čekamo i strpljenje“, dodaje.
Berba se u Jevremovićevom vinogradu očekuje sutra, a sa strepnjom se gleda u nebo i oblake. Grožđe je spremno, ali sada zavisi od padavina.
„Grožđe je otkriveno, provetreno, nema bolesti i ostaje da se prati svakog dana, da se prati njegova zrelost“, objašnjava Milija.
Na Severu Kosova uveliko se piju lokalna vina. Jevremovićeva vina su popularna kod lokalnih ljubitelja božjeg nektara. Od belog šardonea, tamjanike, preko crnog kaberne suvinjona, merloa do bio vina Izabele.
„Osnovna je stvar da vam ljudi veruju i da vas drže u takvoj presiji da svake godine proizvodite sve bolja vina i da ispunite ono što ste obećali, a to je ovo što radimo i mi i drugi ovde, dakle, imamo zdravo grožđe iz zdrave hrane, pravimo zdrava vina“.
Vinograde koje je Milija podigao inspirisali su i ostale.
„Puno mi je srce. Kod mene je ovo nastalo iz ljubavi prema vinogradarstvu. Kada sam počeo da sadim, nisam znao puno o tome a posle sam se školovao i svim tim radom doveo sam do toga da ljudima bude zanimljivo, da se veruje u to i danas niču novi vinogradi, kako da vam ne bude zadovoljstvo“.
Najnoviji, ali i na najvišoj tački pod Kopaonikom je vinograd porodice Antonijević. Podignut je prošle godine u selu Majdevo.
„Ideja se javila pre par godina kada su u Leposaviću počeli da zasađuju vinovu lozu porodice Jevremović i Lakićević. Došla mi je ideja da u ataru Majdeva zasadim porodični vinograd, ne komercijalni“, kazao je Prvoslav Antonijević.
On je u saradnji sa stručnjacima sa Poljoprivrednog fakulteta u Lešku i svojim iskusnijim kolegama, tražio sortu koja može da uspe na ovoj visinskoj tački, a to je rajski rizling.
Za kolege sa vinarija Lakićević i Jevremović ima samo reči hvale, oni su ne samo njegovi savetnici i starije kolege koje ga nesebićno pomažu, već i prijatelji.
Prvo vino sa imanja Antonijevića se očekuje za dve godine, a Prvoslav otkriva da planiraju da oforme udruženje vinogradara.
„Za nas, posebno male proizvođače, to mnogo znači“, dodaje.
„Jako je lepo kada imate vinograde pored svoje kuće. Mislim da je to budućnost ne samo ovog prostora, nego čitave Srbije, da je u poljoprivredi velika šansa“, poručuje, ovaj početnik ali sa velikim planovima.
Godina je bila loša za vinogradarstvo, obilne kiše i manje sunčanih dana. Ipak, naši vinogradari su zadovoljni, izvukao ih je septembar, kažu. Iako je vegetacija kasnila, samim tim i berba, ona je bila dobra u vinogradima Lakićević, a uskoro će i kod Jevremovića.
„364 dana je borba a jedan dan je berba. Danas je taj dan. Grožđe je odlično, veoma zdravo“, kazao je Slaviša Lakićević.
Biće manje grožđa, ali je ono boljeg kaliteta, dodaje Milija Jevremović.
Krv, suze, znoj, ali sve stane u jednu čašu. Vino čoveka prati od rođenja do smrti.
„Jer sve ovo, teritorija, sunce, kiša, voda, poslovi svakog dana, znoj…sve to se jednog dana sklopi u jednu čašu, kada se flaša otvori. Sve to, ako valja, onda se sve drugo zaboravi“, rečima Slaviše Lakićevića, u svojim domovima, ili restoranima, sačekaćemo berbu 2020. negde s početka sledeće godine.
Tekst je prenet sa portala Kossev.
