Zborno mesto

Piše: Veran Matić

Žao mi je što sam juče propustio ročište u suđenju za paljenje kuće novinara Milana Jovanovića na kojem sam toliko puta spominjan. Bio sam sprečen zbog suđenja u istoj zgradi povodom pretnji koje su mi upućene pre pet godina. Po više osnova ne nosim pozitivne utiske sa tog ročišta, ali to je tema kojom ću se baviti nekom drugom prilikom.

U tekstu koji sam objavio 4. juna sa jednog o prethodnih ročišta tokom suđenja za paljenje kuće Milana Jovanovića, napisao sam u uvodniku „da sam svestan toga da mogu da budem izložen napadu advokata odbane i Advokatske komore“.

Upravo se tako nešto juče i dogodilo. Prema izveštajima sa suđenja, uz čitanje pomenutog teksta, napali su me advokati optuženih Viktor Gostiljac i Zora Dobričanin Nikodinović koji u Advokatskoj komori Srbije obavljaju funkcije predsednika odnosno članice Upravnog odbora.

Zanimljivo bi bilo da nam njih dvoje pojasne kada na ročištima prestaju da budu advokati i postaju čelni ljudi Advokatske komore. I obrnuto. I da li se prelaženje te fine granice smatra dostojnim ponašanjem i svojevrsnim pritiskom nalik jučerašnjem ponašanju u sudnici.

Znam da moje, obe neplaćene, pozicije izaslanika Predsednika za rešavanje pitanja nestalih u Hrvatskoj, koju obavljam nešto više od dve godine, i predsednika Komisije za istraživanje ubistava novinara, smetaju mnogima koji bi da se zaborave strašne stvari koje su se događale na ovim prostorima. A smeta im i samo moje prisustvo u sudskoj dvorani, čak i kao posmatrača. Očigledno smetaju svedoci samog suđenja i onoga što advokati odbrane neprestano rade. Najradije bi me videli u zatvoru,  kako je to zamišljao i predlagao predsednik Advokatske komore Beograda Jugoslav Tintor, predlažući izmene krivičnog zakona.

Optuženi su često bili klijenti koje srčano brane neki advokati koji misle da je sve dozvoljeno – od nepoštovanja suda kroz redovna kašnjenja na ročišta preko relativizacije krivice njihovih klijenata pozivanjem na nakaradne zakone koji su doneti na nedemokratski načinu u olovnim vremenima, pa sve do ponižavanja i re-viktimizacije žrtava u postupku.

Voleo bih da je vidljiva nervoza branilaca na suđenju signal da se suđenju vidi kraj. Bio bi to dobar nagoveštaj da bi se u dogledno vreme moglo okončati i obnovljeno suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije.

Ostajem pri tvrdnji da bih voleo da što više ljudi prisustvuje ovakvim suđenjima.

Pogotovo koleginica i kolega iz medija, akademskog sveta, ali i onih koji su odlučili da im pravo bude životni poziv. Da pišu izveštaje, prenose šta se događa u sudnicama, komentarišu, proučavaju zakonsku regulativu, daju uvide, komentare, preporuke. Ne samo zbog novinarske solidarnosti, već i zbog toga što društvo zavređuje što bolje informisanje o pravnoj državi, funkcionisanju pravde, o pravima građana.

Voleo bih da tamo vidim i Aleksandra Vučića i Anu Brnabić i Ivicu Dačića i mnoge druge znane i neznane građane i građanke. Da svi zajedno pokažemo da smo na strani pravde koju strpljivo čekaju živi i mrtvi – Milan i Slavko. Da se konstantno šalje poruka društva da neće proći nekažnjeno palikuće i ubice novinara.

Naravno da nisam protiv prava na odbranu u krivičnom postupku jer svako, pa i optuženi za najteža krivična dela, ima na nju pravo, ali ono što sam do sada video u sudnicama i van njih ne deluje kao kvalitetna odbrana već pokušaji da se suđenja za ubistva i napade na novinare pretvore u karnevale advokata po sudnicama. Umesto da se ozbiljnim tužilačkim i sudskim procesima ustanovljava pravda, donose pravedne kazne za ubice i sve koji nanose nasilje bilo kome u društvu, sa posebnom pažnjom kada je reč o javno izabranim ličnostima, novinarima, kulturnim radnicima, svima koji su deo javnog društvenog i političkog života. Samo se tako mogu štiti slobode i prava, demokratija i prostori slobodnog dijaloga.