Zajedničke manifestacije, i sećanje na prošlost ali i zajednički život, danas i u budućnosti

15. Septembar 2020.
„Srbija i Hrvatska sijamski su blizanci, ne samo po bliskosti, etničkoj, jezičkoj i povijesnoj, nego, nažalost, po istovetnim budalaštinama koje obe ove regije proizvode najpre sebi, a onda i onoj drugoj“, rekao je nedavno Bora Ćosić u intervjuu za Nova.rs
Untitled-2

Prošlog meseca blizak prijatelj je odlučio da posle 40 godina ode u Poreč u Hrvatsku na odmor, bio je tamo poslednji puta kad je bio mali. Kada je dvanaestogodišnji sin (gotovo tinejdžer) čuo da putuju u Hrvatsku, vidno se uznemirio. Njegova znanja o Hrvatskoj proizvode u njemu strah, iako je porodica naglašeno operisana od međunacionalne mržnje, čak u zoni doslednog poštovanja političke korektnosti. Ipak, stereotipi prožimaju celokupno društvo, stvaraju ih odrasli silovito i nemoguće je zaštiti nikoga, pa ni decu.

Ipak, posle Poreča, Pule, Briona, Istre, ali posle toga i Jasenovca… stereotipe su prekrila nova znanja, novo iskustvo.

I zbog toga sam nedavno pisao o tome kako su problem mladih i znanja jednih o drugima rešavali Francuzi i Nemci još od 1963. godine kada je ustanovljena Kancelarija za mlade koja organizuje razmenu mladih, učenika, studenata, zajedničke projekte. Oko 9 miliona mladih ove dve zemlje bilo je obuhaćeno ovim programima. Za početak bi bio sjajan signal i veoma praktičan korak ako bi se nešto slično napravilo što pre između Srbije i Hrvatske.

Nedavno publikovano istraživanje nevladine organizacije „Institut za evropske poslove“ o stavovima građana prema Evropskoj uniji privuklo mi je pažnju u delu koji se tiče percepcije stanovništva o tome „koja država u EU je najveći neprijatelj Srbije?“

„Najveći broj ispitanika (36.7%) o tome nema mišljenje. Najviše su navođene Hrvatska (20.8%), Velika Britanija (19.8%) i Nemačka (15.8%), dok se ostali odgovori javljaju u manje od 2% slučajeva.“ Izvor: https://iea.rs/blog/2020/09/09/stavovi-gradjana-srbije-prema-evropskoj-uniji/

Za mene je najznačajnije da su istraživači zaključili da „poredeći rezultate kroz tri istraživačka talasa, primetan je linearan pad u broju ispitanika koji percipiraju Hrvatsku kao najvećeg neprijatelja Srbije.“

Želim da verujem da je ovakvom trendu doprinelo sve ono što poslednjih godina činimo kako bismo koliko je to moguće relaksirali odnose Beograda i Zagreba. U tom smislu je izuzetno značajno da je i predsednik Vučić u vremenskom intervalu od juna do avgusta dao dve izjave koje verbalno najavljuju poboljšanje odnosa praćeno obostranim konkretnim potezima koji stvaraju sve povoljniju klimu u kojoj će tragični događaji iz prošlosti sve manje ugrožavati međusobnu saradnju na obostranu dobrobit.

Zato smatram da smo od juna https://www.danas.rs/politika/vucic-necu-da-se-izvinjavam-za-oluju-i-jasenovac/ do septembra i prošlonedeljne izjave https://www.danas.rs/politika/vucic-rado-cu-poloziti-cvet-na-mesto-stradanja-hrvata-ali-ne-mogu-da-slavim-oluju/ načinili potencijalni korak od sedam milja koji će konkretnim potezom pokazati da je i zvanični Beograd spreman da načini hrabre prodore poput onih koji su načinjeni od strane najviših hrvatskih zvaničnika, Milorada Pupovca i Borisa Miloševića.

Dogovor Hrvata i Srba unutar Hrvatske da se zajednički posećuju mesta sećanja na žrtve ratova, da se izražava pijetet prema tragično nastradalim, ubijenim, da se izvinjava porodicama, ali i da se zajednički radi na uspostavljanju boljih uslova života za one koji su se vratili ili koji će se tek vratiti, najefikasniji su doprinos eliminisanju mržnje.

Zoran Milanović, predsednik Republike Hrvatske, nedavno je u Gruborima rekao: „Vrijeme je za normalno u nama što postoji u svakom čovjeku. Dobro, pitomo i naivno. Dosta je bilo onoga što je obilježavalo odnose dvaju naroda, dvaju nacija kojima je teško u Europi naći dvije sličnije i sa najvećim brojem dodira. To nisu ni Česi ni Slovaci, a ni Šveđani i Norvežani. To smo mi, Hrvati i Srbi, naši susjedi.“

Obostrano nadopunjavanje i pozitivno nadgornjavanje u ovoj sferi mogu samo da pomognu da se trendovi iz raznih istraživanja nastave u željenom smeru. Signali sa vrha se najbolje prepoznaju u bazi u kojoj se među običnim ljudima van visoke politike relaksiraju odnosi do te mere da ovakve fotografije sa nedavne svadbe u hrvatskom Dalju ne budu izuzetak već pravilo: