Veran Matić – „Suđenje roditeljima ubijene dece i mladih“

Autor: Veran Matić

Povod za ovaj razgovor bili su snovi, tačnije noćne more majke koja je godinu dana nakon nepojamne tragedije koja ih je zadesila, pronašla snagu da se suoči sa novim saznanjima koje izazivaju dodatnu traumatizaciju. Informacije o   monstruoznosti ubice koji je, bez ikakvog povoda, naneo brojne ozlede nastradalim mladićima od 18 i 21 godine i  devojci od 19 godina, dodale su so na roditeljsku ranu koja nikada neće zaceliti. 

Roditelji žrtava se u nepojamnom bolu sve češće suočavaju sa detaljima iz sudske dokumentacije. I dodatno se traumatizuju. To su roditelji koji smisao svog života vezuju za obavezno prisustvo i druženje sa svojom decom na groblju. Ne zbog nekog običaja ili hira, već zbog neiscrpne ljubavi, koju nemaju gde drugde da ispolje. Ljubav i tuga. U isto vreme.

Juče u Smederevu je majkama i očevima izgledalo kao da smo ponovo na početku. Primetne su dodatne nagomilane traume uzrokovane nedelovanjem državnih institucija i suđenjem koje tek počinje. Beogradska suđenja zbog monstruma iz „Ribnikara” traju već nekoliko meseci, proizvodeći nove traume za roditelje ubjene dece, ranjene i druge žrtve. 

Svedočim gomilanju tuge i besa i sve većem nezadovoljstvu porodica. Nedostatku podrške. Nedostatku razjašnjavanja šta se dogodilo. Nedostatku elementarnog ljudskog razgovora. Institucionalnog i terapetuskog, sa porodicama ubijenih, sa ranjenima, porodicama ranjenih, ali i preživelima, svedocima i porodicama. 

Za porodice, početak suđenja znači trenutak njihovog susreta sa zlom, a ne sa pravdom. I siguran sam da je to znao i pravosudni sistem i svi drugi koji su zaduženi za bezbednost. Siguran sam da su svi oni znali da porodice neće moći bez reakcije da prežive susret sa monstrumom. I dopustili su da očekivane reakcije roditelja, proistekle iz ogromne ljubavi prema svojoj nastradaloj deci, budu i realizovane. 

Niko me neće ubediti da to što se desilo u sudu u Smederevu nije sa namerom režirano. Od zločina do danas, stalno postoji neko opravdanje da nije moguće menjati zakone ili odluke suda jer je nedopustiva retroaktivnost. Koliko je to bedan alibi… Govori se da je poznato da je zakon nepravedan, da nije predvideo da ovakvu monstruoznost počini neko ispod 21. godine, ali se izbegava odgovor na pitanje zašto u proteklih godinu dana ništa nije urađeno da se izmeni Krivični zakon koji ovakvim masovnim ubicama omogućava da, za manje od 20 godina, budu ponovo na slobodi. 

Desetak pripadnika policije sprovelo je u sudnicu Uroša Blažića, optuženog za ubistvo devet osoba u Duboni i Malom Orašju. U trenutku kada je uveden u sudnicu čuo se jak udarac. Kako javlja reporterka N1 @Ann_Novakovic zatim se čula vika u sudnici. pic.twitter.com/BQkmFFcMxR

— TV N1 Beograd (@n1srbija) May 23, 2024

Ne priželjkujemo takvu situaciju, ali sam zapitan šta bi se desilo u slučaju novog monstruoznog masovnog ubistva od strane počinioca u godinama ubice iz Malog Orašja i Dubone? Postojeće kazne nisu odvraćajuće i ne doprinose osećaju pravde kod žrtava.

Perverznost države u kojoj živimo je da se jučerašnje događanje u sudu u Smederevu tumači kao nasilje roditelja ubijene dece i ranjenih. Istovremeno, ubica i njegov otac su bukvalno odneti sa poprišta pravde. Bili su zaštićeniji od predstavnika porodica žrtava i ranjenih… 

…

Ne mogu da razumem zbog čega su juče u Smederevu bile potrebne brojne vidljive snage bezbednosti, koje su okupirale prostor oko suda. Desetine predstavnika službi bezbednosti muvali su se okolo, stvarajući osećaj da su porodice žrtava veći problem za državu nego masovni ubica i njegovi roditelji, koji su ga takvim napravili. 

…

Juče u Smederevu, država nije pokazala na čijoj je strani: Žrtava ili ubice? Mnogo veća sredstva već godinu dana se troše na obezbeđivanja ubice, njegovog oca i njihove kuće, koja je čuvani objekat od strane policije.  

… 

Da sam bio u koži roditelja, unapred bih ispitao prostor u kojem će biti suđenje. Procenio bih koliko će biti prisutnih i napravio plan kako da napadnem ubicu. Nažalost, ubica se nikada i nigde neće suočiti sa adekvatnom kaznom. Zato u potpunosti podržavam viđenje pravde koje iznose Zorica i Saša Panić i drugi roditelji. Od jučerašnjeg događaja u smederevskom sudu, ubica će  morati da bude svestan da će ga u svakom trenutku njegovog života progoniti, ne onakva pravda kakvu je umislio, već roditeljska pravda čiji je deo danas osetio u sudnici.  Danas se ubica suočio sa svojim zlom. I saznanjem da postoje oni koji mu to nikada neće zaboraviti i koji neće imati mir sve dok pravda ne bude zadovoljena. 

…

Danas su i dve mame ubijenih devojčica u „Ribnikaru” bile u Smederevu sa roditeljima ubijenih iz Malog Orašja i Dubone. Sa istim traumama, ozledama i uvredama od strane optuženih.  

I samo nas nekoliko kao podrška. To je neverovatno, ali možda i osvešćujuće  svedočenje o stanju našeg društva. Nije bilo nikakve lokalne i nacionalne podrške… Samo brojni mediji. I policija. Razne bezbednosne strukture ove države sjatile su se juče u centar Smedereva. 

…

Razumem da zlikovci imaju neka prava, ali ne razumem zašto porodice žrtava i same žrtve nemaju prava. Teško mi je da shvatim kako roditelji uopšte mogu da racionalizuju svoj život sa saznanjem da će masovni ubica biti oslobođen za manje od 20 godina, a da oni neće moći da dobiju određenu vrstu satisfakcije kroz primerenije kazne za ovakav zločin koji je toliko njih zavio u crno.  

I posle godinu dana, nema nove kaznene politike, niti spremnosti da se zadovolji  pravda. Tim pre je više nego legitimno pitanje kako naše društvo može da odgovori na zahtev Zorice Panić da minimalna kazna za ubicu devetoro mladih i ranjavanje desetak mladih mora biti doživotna kazna.  

…

Žrtvama nedostaje komunikacija, razgovor, prihvatanje krivice, rešavanje problema…

Mama Petra iz Malog Orašja i Daliborova mama iz Dubone, juče su u Smederevu jedino dobile podršku Hitne pomoći. 

I svi drugi, tamo prisutni, bili smo za Hitnu pomoć.  

Zato ne razumem kako država to ne razume i na čijoj je ona strani?