Veran Matić – Sekvence prošlosti i sadašnjosti

Piše: Veran Matić

Vladimir Vukčević je otišao korak dalje, ocenama da je to „neprihvatljivo i anticivilizacijski“, pojašnjavajući da nije preterani optimista jer je na sceni „fašizacija”.

Verujem da je ovdašnji trend promocije pravosnažno osuđenih poput Ratka Mladića (što je, inače, zakonom zabranjeno) doprineo da povratak generala srpske policije Sretena Lukića, nakon odslužene dve trećine kazne, protekne u tišini. Nakon upozorenja UN zvaničnika koji su mnogo puta do sada izrazili zabrinutost zbog negiranja zločina preko medija od strane ratnih zločinaca puštenih na slobodu, Sretenu Lukiću je zabranjeno da negira bilo koje zločine počinjene tokom jugoslovenskih ratova, kao uslov da bude pušten na slobodu. To znači da ni pod kojim okolnostima, direktno ili indirektno, ne sme davati izjave za medije, oglašavati se na društvenim mrežama i veličati druge ratne zločince. „Neću davati nikakve izjave kojima se negiraju zločini za koje je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju bio nadležan, a nad kojima je Mehanizam za međunarodne krivične sudove zadržao nadležnost, koji su počinjeni tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji”, obećao je Lukić u sporazumu o uslovnom puštanju. To ovde retko ko da zna.

Zašto sam se setio baš Sretena Lukića? Sećam da sam njegovo ime prvi put u kontekstu ratnih zločina čuo od tadašnjeg premijera Zorana Đinđića koji je učestvovao na međunarodnoj konferenciji „U potrazi za istinom i odgovornošću – ka demokratskoj budućnosti”, koju je maja 2001. godine, organizovao nekadašnji B 92. Želeći da se nakon petooktobarskih promena suočimo sa onim što se događalo tokom devedesetih, pozvali smo u Beograd vodeće eksperte iz sveta i regiona, kako bismo na najvišem nivou trasirali put pomirenja i suočavanja sa prošlošću. Znamo kako  su završila naša zalaganja i koliko su vlasti bile iskrene. Omražena Karla Del Ponte postala je personifikacija zla, a mi smo oktobra 2003. godine doživeli da se na Trgu Republike organizuje miting podrške Sretenu Lukiću od strane unformisanih pripadnika policije.

Nisam primetio da se bilo ko vraća na ovu ružnu sekvencu naše prošlosti. Kao da svi žele da je zaborave pošto ona, u dobroj meri, objašnjava i ponašanje bivše i sadašnje vlasti u odnosu na penzionisanog generala srpske policije Gorana Radosavljevića Gurija i njegovu ulogu u slučaju ubistva braće Bitići, koji se pod pritiskom Vašingtona, povremeno vraća u ovdašnji fokus. Činjenica da je Žandarmerija pod Gurijevom komandom bila jedan od ključnih aktera tokom policijske akcije „Sablja“, kada je uhapšen ili likvidiran veći broj osumnjičenih za ubistvo premijera Zorana Đinđića, objašnjava mnogo toga. Mnogo govori i činjenica da je Guri bio član Glavnog odbora SNS-a.

Setio sam se svih njih juče kada sam na hrvatskoj televiziji nebrojeno puta video lik i čuo ime Veselina Šljivančanina. Obeležavanje pada Vukovara vratilo je u život ime ovog oficira JNA, za koga u Srbiji, očito, ne važe pravila koja se odnose na Sretena Lukića. Priznajem da sam se naježio kada sam u emitovanim dokumentarcima po prvi put video neke sekvence iz perioda opsade Vukovara, koje ovdašnja javnost nikada nije videla. Često zaboravljamo da pre tri decenije nije bilo interneta, ni moblinih telefona i da su masovni mediji, izuzev par primera, bili strogo kontrolisani iz Zagreba i Beograda. Teško su se probijale slike koje ovih dana premijerno gledamo na hrvatskom javnom servisu. Sada, kada postoje tehnološke mogućnosti, nema volje ni želje da se ovdašnja šira javnost upozna sa onim što se događalo u Vukovaru. Kao što je i šira hrvatska javnost uskraćena za priče o stradanjima Srba, koja su bila uvod u tragediju Vukovara, kao grada simbola razaranja i zločina srpsko-hrvatskog rata.

Pogledajte i: HRT: Mjesto sjećanja Vukovar’ – dokumentarni film (2014.).

Razmišljam kako bi se ovde rezonovalo da su ovakve sekvence konzistentno, tokom prethodne dve decenije, prikazivane u Srbiji? Da se o tome diskutovalo? Da li bi postojao drugačiji vladajući narativ o bliskoj prošlosti umesto onoga koji personifikuje „gospodin Šljivančanin”. Namerno ističem ovu formulaciju koju je u jučerašnjem živom prenosu upotrebila doktorka Mirjana Semenić Rutko ispred vukovarske bolnice, opisujući njegov upad sa raspomamljenom hordom pre tri decenije. Zbunjena reporterka HRT-a je, vidno šokirana ovom „gospodskom” formulacijom, tražila pojašnjenje od sagovornice koja je početkom devedesetih bila mlada stažistikinja u vukovarskoj bolnici.

Novinarka: “Rekli ste gospodin Veselin Šljivančanin. Unatoč svemu, pristojno oslovljavate. Kako možete evo nakon toliko godina, nakon toliko zločina koji su počinjeni a koji nisu kažnjeni, evo ipak razmišljate o nekom miru, o nekoj pomirbi.”

Doktorka Semenić Rutko: ”Ja mislim da je budućnost u miru, pomirbi. Mislim da ako se spustimo na njegov nivo, onda mi nismo zaporavo ništa bolji od njega.”   

Voleo bih da je više ljudi moglo da vidi citiranu sekvencu, ali i film „Glavu dole, ruke na leđa” koji opisuje sudbinu zarobljenih i scene razmene „Svi za sve”, kao i susret sa presrećnom rodbinom nakon puštanja na slobodu. Verujem da bi se nakon toga drugačija priča pričala na svim stranama i da bi bilo manje revizionističkog tumačenja prošlosti koje se prenosi na mlađe generacije koje samouvereno tumače događaje u kojima smo bili (ne)posredni akteri.

Urezala mi se scena u kojoj očajna rodbina pokazuje fotografiju mladića, idući od jednog do drugog saborca, pitajući da li znaju nešto o njegovoj sudbini. Sagovornik u filmu to opisuje rečima: „Onda opet tu jedna teška situacija. Tu vas čekaju obitelji nestalih, pokazuju vam slike, pitaju za svoje najmilije. Iskreno, vi tada ne znate ni gde ste vi a kamoli neko drugi.”

To sam ja video na HRT-u. Na RTS-u juče nisam video ništa. Možda je i tako bolje pošto nema smisla da bez kritičke distance emituju one strahote koje su puštali pre trideset godina, kada je glavna zvezda bio osuđeni ratni zločinac, „gospodin” Veselin Šljivančanin.