Veran Matić – Opkoljavanje

Piše: Veran Matić

Masovno opkoljavanje zgrade javnog medijskog servisa bilo je unapred najavljeno i proteklo je bez ijednog incidenta. Svi zaposleni su mogli da ulaze/izlaze sa posla i RTS je uobičajeno funkcionisao, bez prisustva policije. U slučaju N1, sve je bilo dijametralno suprotno. Šačica nenajavljenih demonstranata satima je blokirala ulaz u ovu medijsku kuću, remeteći uobičajeni radni proces. Opskurni likovi u ulozi demonstranata nisu zanimali organe unutrašnjih poslova koji, iako pozivani, satima nisu našli za shodno da se pojave na licu mesta i milom ili silom ih uklone sa privatnog poseda. I tu nema nikakvih paralela sa javnim medijskim servisom kojeg okružuju ulice i park koji su javni prostor. Pri tom je javni servis medijska kuća koja se finansira putem takse koju svi plaćaju.

Imam iskustva sa opkoljavanjem zgrade nekadašnjeg B 92 i pretnjama da će nam zapaliti zgradu tokom demonstracija nakon proglašenja nezavisnosti Kosova. Veliko je pitanje šta bi se desilo da se tada u našim prostorijama nije pojavio ministar odbrane Dragan Šutanovac.   Neko te demonstracije pamti kao moleban za Kosovo, drugi kao noć kada je zapaljena američka ambasada i kada je tamo poginuo demonstrant, treći kao miting, kolokvijalno poznat pod imenom „Kosovo za patike”.

Kasno sinoć, oko 22.30h, nazvao me je Igor Božić, programski direktor N1, da mi kaže kako i posle prijave ugrožavanja službenog prostora ove medijske kuće od grupe i preteće manifestacije prema novinarima i redakciji, policija nije reagovala i da intervenišem preko mreže kontakt tačaka Stalne radne grupe za bezbednost novinara. Tačno sam mogao da razumem u kojoj situaciji se nalaze svi novinari i medijski radnici u zgradi N1. Bio sam u zgradi B92 kada su zapaljene ambasade i kada je deo rulje krenuo ka B92. U zgradi je bilo pedesetak zaposlenih. Kada se pročulo da je krenula grupa od „Brankovog mosta“ sa namerom da zapali i napadne zgradu B92, nisam više mogao da dobijem ni direktora policije Veljovića, ni predsednika Borisa Tadića, ni ljude iz njegovog tima. Dobio sam jedino ministra odbrane Šutanovca, čije je dete imalo temperaturu. Bio sam verovatno vrlo uzrujan, pa je prihvatio poziv da dođe u zgradu i prisustvom je zaštiti. Sećam se neverovatne lojalnosti saradnika i zaposlenih koji su, kada su čuli da smo u opasnosti, krenuli ka prostoru da budu zajedno sa nama koji smo se tamo zatekli. Brankicu Stanković nisam mogao da sprečim, iako sam govorio da će mi samo otežati poziciju ako dođe u zgradu.

Znam kakav je osećaj biti u zgradi dok Aleksandar Vučić kao opozicioni lider lično preimenuje tablu sa imenom Bulevara Zoran Đinđić u Ratko Mladić, baš na fasadi B 92.

Znam kako je kada vam ispod prozora redakcije desničari razviju baner sa kukastim krstom zbog uređivačke politike ili kada vam bacaju Molotovljev koktel iz kola, nakon emitovanja snimka ubistva nedužnih civila sa leđa, od strane paravojnih Škorpiona.

Sve to pamtim. I zato sam zabrinut-uplašen,  kada vidim kako situacija iz dana u dan eskalira i preti da se otrgne kontroli. Možda sam naivno verovao da smo ovakve scene ostavili iza sebe i da je evolutivni napredak eliminisao primisao o ovakvom razračunavanju sa medijima, poput N1, kojem poslednjih nedelja gledanost primetno raste.

Opkoljavanje ove medijske kuće desilo se u danu kada je u Novom Sadu Stalna radna grupa za bezbednost novinara održala zajednički sastanak sa predstavnicima tužilaštva, policije i ugroženih koleginica i kolega koji su se neposredno sreli sa kontakt tačkama u ovim institutcijama, koji predano obavljaju svoj posao. Opkoljavanje se dogodilo koji sat pred početak emitovanja televizije Informer za koju sam siguran da će nastaviti misiju zagađivanja javnog medijskog prostora na tragu istoimenog tabloida.

Grdno se vara onaj ko misli da se na ovaj način razvija medijski pluralizam. Kao što je u zabludi onaj ko je smislio da uputi demonstrante ispred zgrade N1. Time se ništa ne rešava, ne deeskalira, već se lista nerešenih problema umnožava, uz strah da će crvena granica biti pređena. A tada neće biti nazad, niti će kajanje i naknadno žaljenje biti od koristi. Teško breme nezalečenih skorašnjih tragedija moralo bi da upali crvenu lampicu. I da se ovo više ne događa.

I da ove teme ne budu deo političkih polarizacija, već da suprotstavljanje ovakvim pojavama, gestovima, akcijama i trendovima, bude neporecivo osuđivano i institucionalno sprečavano. Ako ne bude preventive, samo je pitanje kada će pasti neke nove novinarske žrtve.