Veran Matić – „Ne smemo zaboraviti, ali moramo oprostiti“

5. Avgust 2021.
„Ima još ljudi, ne previše. Kako često manjina uči, prosvećuje većinu. Revolucije su tren, mase zatalasuju svet. Pojedinci ga čine boljim.“ Poruka koju mi je Miki Manojlović poslao povodom teksta o knjizi za decu Ante Tomića „Đuro Hodalica“.
CENTRALNI DRZAVNI SKUP POVODOM 26. GODISNJICE AKCIJE OLUJA
Centralni skup povodom 26. godisnjice progona i stradanja Srba u hrvatskoj vojno-policijskoj akciji Oluja u naselju Busije kod Beograda, u kojem žive izbeglice iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Foto: BETAPHOTO/PREDSEDNISTVO REPUBLIKE SRBIJE/DIMITRIJE GOLL

Piše: Veran Matić

Već 26 godina Srbi i Hrvati dele leto na period pre i posle 5. avgusta. Visoke letnje temperature bivaju dodatno povišene početkom avgusta, a onda se nekako sve vrati u kakvu-takvu normalu uobičajenog života.

Ovogodišnju rutinu „poremetio“ nam je patrijarh Porfirije. Izabran pre nepunih šest meseci, nastavio je da nam svima „drma kavez“ i da, u svojstvu najvišeg velikodostojnika Srpske pravoslavne crkve, nastupa sa pozicija koje značajno odudaraju od stila njegovih prethodnika. Njegov položaj kompleksniji je zbog činjenice da patrijarh istovremeno vrši funkciju zagrebačko-ljubljanskog mitropolita, što njegovu poziciju čini još izazovnijom u vreme obeležavanja „Oluje“.

Tokom proteklih godinu dana bio sam na komemoracijama u Gruborima, Varivodama, Vukovaru, Glini… I bio sam i juče na obeležavanju Dana sećanja na sve stradale i prognane Srbe u oružanoj akciji „Oluja“ u Busijama. Pored sećanja i pijeteta prema žrtvama, to je prilika i da budem sa porodicama nestalih. Ove godine više nego ranije, komemoracije su prilika da se daju balansirane izjave, da ne služe za nova potpirivanja mržnje i želje za osvetom. Narativ puta ka pomirenju.

Juče smo mogli da čujemo obraćanje patrijarha Porfirija, za koje mogu slobodno da kažem da je u ovom, od životnog značaja važnom procesu, napravio izuzetan iskorak napred. Prošle nedelje bio sam i u Jasenovcu, Hrvatskoj Dubici, Glini, stravičnim mestima stradanja Srba, ali i svega što se vezuje uz to ime, identitet, prvensteno Srpske pravoslavne crkve, pravoslavlja (crkva Rođenja Presvete Bogordice, poslužila je kao mesto pokolja više od hiljadu Srba a potom je srušena, što je postao modus operandi ustaškog režima, jer su se pokolji događali i u nizu drugih pravoslavnih crkava ove fašističke države). I pored podsećanja na tim mestima stradanja „biblijskih razmera“, dominirali su tonovi normalizacije pa i pomirenja, i u izjavama predstavnika srpske zajednice, i predstavnika Srpske pravoslavne crkve.

Moj utisak da je želja za pomirenjem, mnogo veća nego što je to vidljivo, da su odnosi bolji nego što to može da se vidi iz izjava i delovanja političara, a interes prognanih, žrtava, njihovih rođaka daleko je iznad retorike koja se koristi. Broj nestalih je prevelik, usporena potraga je, uzrokovana odnosima i iscrpljenošću dosadašnjeg modela traženja, vrlo zavisna od političkih tendencija…

Patrijarh Porfirije je juče postavio platformu za iskorak u odnose koje bi morali da budu u funkciji žrtava a ne politika, u funkciji humanosti, čovečnosti a ne političkih nadgornjavanja.

Na samom početku svog obraćanja, Patrijarh Porfirije konfrontira dva pola, izvođenje monstruoznog zločina i poruku patrijarha Germana o oproštaju: „Sa nama je mistično i Sveti mučenik Vukašin jasenovački iz Klepaca čije potresne reči: „Samo ti dijete radi svoj posao“ – upućene monstrumu, lišenom svakog ljudskog lika, jesu primer paradoksalnog trijumfa pravedne žrtve nad zlom, kao i projava ljudskom umu nepojmljive Božije logike, koja se otkriva kao tajna krsta i vaskrsenja. Zato je, imajući iskustvo pravde i ljubavi Božije, blaženopočivši patrijarh German na tom mestu mogao reći: „Ne smemo zaboraviti, ali moramo oprostiti“.“

Odlazeći na komemoracije, dobio sam utisak da se najplemenitije i civilizovanije ponašaju žrtve ili potomci žrtava. I na svim sastancima koje imam sa porodicama nestalih, uvek najveći razum i plemenitost dolazi od njih:

„Upoznao sam i zavoleo njene ljude kao svoju braću, pravoslavne čestite Srbe, ali i mnoge dobre Hrvate, koji su vekovima na tim prostorima upućeni jedni na druge, zajedno živeli, međusobno se obogaćivali, čak postajali srodnici, ali imali i nesporazume i sukobe, i isto tako sami pronalazili načine da zajedno idu dalje. Siguran sam da mnogi među vama i pored bola i patnje koju nosite zbog postradalih bližnjih, zbog sećanja na ostavljene domove i ognjišta ipak delite moje iskustvo. Zato se pitam: ko je dobitnik vašim progonom? Ostala je samo pusta, prazna, neobrađena zemlja. Zlo je upisalo sebi još jedan dobitak, čovek je poražen, a Bog koji hoće mir među ljudima još jednom je izneveren, i to kako!“

Patrijarh Porfirije zbog svoje dvostruke funkcije veoma dobro razume koliko sećanje na zločine može da bude manipulativno iskorišćeno kao generator nove mržnje, a ne pomirenja:

„Moleći se danas za postradale, za naše bližnje, ne želimo da, zloupotrebljavajući žrtve, produbljujemo spiralu sukoba, niti da vodimo ratove komemorativnim politikama sećanja, a još manje da uđemo u matricu zapomaganja i parališemo sebe zatvaranjem u trajno, bespomoćno i bezizlazno stanje žrtve. Narativ žrtve, kao jedini mogući, ne može biti pokretač i izvor nadahnuća. Pre je trajna muka i pakao. Takav narativ ukida sposobnost izdizanja i nastavak života punim plućima.

***

Verom u ljubav Hristovu, molitvom i jevanđelskim životom i mi kroz krst i stradanje možemo nadrasti sebe i obnoviti se kao Bogu mili ljudi koji znaju ko su i šta su, poštuju i neguju svoje, i s poštovanjem se ophode prema drugom i drugačijem. Samo je pitanje, da li smo hrišćani, i da li je reč Božija za nas merodavna. Ako to jesmo suštinski, a ne samo deklarativno, onda ćemo i pored svih teškoća dati sve od sebe u izgradnji mira.

***

Nisu nam potrebni samozvani mirotvorci kao posrednici, jer su oni često vođeni nama nepoznatim interesima. Pod plaštom mirotvorstva oni nam neretko nameću formule naših nesporazuma sa drugima, kao jezičke, semantičke i mislene logore, u koje nas onda prinudno smeštaju i zauvek definišu. Na taj način, ne samo da ne pomažu već stvaraju veće polarizacije i nepremostive jazove. Nama je suštinski potreban raspeti i vaskrsli Hristos, mir i pravda Njegova, to je jedini jezik kojim ćemo zaista progovoriti tako da nas svi čuju i koji će nas zaista umiriti.

***

Za taj mir se molimo danas. Pamtimo postradale bližnje, ali ne zlopamtimo! Osveta i mržnja umrtvljuju onoga ko je opsednut njima. Stoga, dok u molitvi pominjemo naše stradale roditelje, braću, sestre, čeljad, mitraljiranu na Petrovačkoj cesti i drugde, uputimo jednu misao Gospodu da u svoja nedra prihvati i zagrli i druge nevine, u tragičnom ratu stradale, bez obzira kojoj veri i narodu pripadaju. Bog ne broji čijih je žrtava više, a čijih je manje, pred Njim su sve žrtve iste, zvale se one Jovan, Jozo ili Jusuf. I kada se u molitvi sećamo stradalih suseda, Hrvata katolika, Bošnjaka muslimana, obradovaće se, tamo na nebu, i naši bližnji, jer će videti da smo ozareni Hristom razumeli tragiku istorijskih sukoba.

***

Molim se, noseći vas sve u srcu da svojom verom, nadom i ljubavlju budemo veći od počinjenog zla koje nas je sve ponizilo, te bez osvetničkih misli, prepuštajući se pravdi Božijoj, čuvamo čisto sećanje na naše nedužne žrtve, lečimo ranjene duše, gradimo poverenje i razumevanje među pojedincima i narodima i tako jevanđelskim putem postavljamo čvrste temelje boljoj i pravednijoj budućnosti za svakog pojedinca i svaki narod.“

Posle vremena zla, od devedestih pa do danas nismo mogli da čujemo ovako važan lekovit, civilizovan govor povodom bilo kojeg zločina. Patrijarh Porfirije svojim govorom opravdao je u potpunosti svoj angažaman. Uputio je hrabre poruke koje više odgovaraju stanju nacije, iako sve izgleda kao potpuna suprotnost prošlim i aktuelnim politikama.

Razmišljam kako bi izgledalo da po osnovu dve funkcije koje obavlja patrijarh, u ova dva dana govori i u Kninu u Busijama. Verujem da taj dan nije daleko. Kada se to desi, znaću da smo načinili novi veliki pozitivan iskorak. Prvi je bio onaj prošlogodišnji kada je Srpsko narodno vijeće hrabro istupilo i pojavilo se na kninskoj tvrđavi. Drugi je bio kada su najviši hrvatski zvaničnici došli na mesta obeležavanje stradanja srpskih nevinih civila. Trećem koraku utiremo put, a jedan od ključnih doprinosa predstavlja stvaranje drugačije atmosfere kojoj ton daje novi srpski patrijarh koji je ujedno, ponavljam, i zagrebačko-ljubljanski mitropolit.

Zato pitam – kada ako ne sada? I zašto da ne? Ova prilika se mora iskoristiti. Za obostranu dobrobit pomirenja, sloge, ljubavi i puno poštovanje deset Božijih zapovesti. Taj jezik svi razumeju.

Ceo govor Patrijarha Porfirija.

Share