Veran Matić – Memorijalni centar Staro Sajmište, Muzej Holokausta i Muzej genocida

Piše: Veran Matić

O ovom mestu stradanja najobimnije istraživanje obavio je istoričar Milan Koljanin i objavio u knjizi „Nemački logor na beogradskom Sajmištu 1941 – 1944“, koju je izdao Institut za savremenu istoriju 1992. godine. RTV B92 i Fond B92 zajedno su pre 10ak godina producirali dvodelni dokumentarni film o dva perioda postojanja ovog logora. Tokom pola godine, do početka maja 1942. godine, to je bio praktično logor smrti za Jevreje (Judenlager Semlin), mada zatočenici nisu ubijani u samom logoru već u kamionu-gasnoj komori na putu od logora do pripremljenih jama na vojnom strelištu u Jajincima. U drugom periodu, od maja 1942. do kraja jula 1944. godine, to je bio Prihvatni logor (Anhaltelager Semlin), koji je organizovan kao logor za privremeni boravak zatočenika pre upućivanja u nacističke radne i koncentracione logore. U njemu su internirani protivnici okupacije, antifašistiički borci i civilno stanovništvo iz okupirane Srbije, sa teritorije ustaške države, ali i iz Grčke i Albanije. Velika većina među njima su bili Srbi, ali su brojni bili i pripadnici drugih jugoslovenskih i balkanskih naroda.

Bio sam u dve komisije Skupštine Grada Beograda u proteklih desetak godina, koje su imale zadatak da koncipiraju sadržaj memorijala. U prvoj komisiji u vreme vladavine „demokrata“, imali smo jasnije osnove za nadogradnju budućeg memorijalna. Iako su se dešavali incidenti, kao onaj sa pojavljivanjem fotografije zločinca Dragomira „Dragog“ Jovanovića među gradonačelnicima Beograda u svečanoj Sali skupštine Grada u kojoj smo zasedali, intervencijama komisije, fotografija je sklanjana pa vraćana. Nadam se da je tamo više nema.

Posle promena u vlasti, menjan je i sastav komisije. Bio sam na preko 80 sastanaka komisije čiji je rad doveo do donošenja Zakona o Memorijalnom centru „Staro sajmište“ 24. februara 2021. godine.

Posle 80 sastanaka i donošenja zakona, danas obeležavamo 80 godina od početka užasnog procesa koji će do maja 1942. godine biti okončan porukom šefa Gestapoa Berlinu da je Beograd postao Judenfraj grad, odnosno grad bez Jevreja. Posle 80 godina, na našu sramotu, ovaj prostor nije obeležen kao mesto Holokausta u Srbiji, niti kao mesto zatočeništva više od 30.000 pripadnika različitih balkanskih naroda u drugoj fazi logora, od kojih je trećina izgubila svoj život u logoru. Nema ni Memorijalnog centra Staro sajmište, iako o osnivanju ove institucije postoji Zakon.

Kada prolazite pored ovog mesta u samom centru grada, možete videti uzurpiranu ruiniranu centralnu kulu, zapušten italijanski paviljon, fensi restoran u turskom paviljonu u kojem je bila mrtvačnica, i ne znam više šta u objektu Spasićeve zadužbine pošto se „lukrativni“ biznisi smenjuju u ovom zdanju godinama.

Umesto informacija o tome kada će početi izgradnja Memorijala, Muzeja Holokausta i rekonstrukcija objekata na Sajmištu, čujemo iz različitih izvora da će već u aprilu na toj lokaciji u neke objekte početi da se useljava Muzej genocida koji je osnovan početkom devedesetih ali do danas nije dobio adekvatan muzejski prostor.

A Visit to Staro Sajmište/Besuch auf Staro Sajmište/Poseta Starom Sajmištu (starosajmiste.info)

Komisija u kojoj sam skoro deset godina radio, bila je protiv postavljanja Muzeja genocida na ovom prostoru jer bi to bilo drastično protiv svih narativa koji su vezani za stradanje na ovoj lokaciji. Posebno da se gradi u samom prostoru pre onih muzejskih prostora koje predviđa Zakon i koji čuvaju uspomenu na prve stradale na ovom prostoru, jevrejske žrtve.  Muzej genocida zahteva potupuno posebnu poziciju, prostor koji će biti bez ikakve kontroverze. Postavljanjem Muzeja genocida u kompleks Memorijalnog centra Staro sajmište, prvobitna namena memorijala biće potpuno potisnuta u drugi plan novim jedinstvenim sadržajem vezanim za memorijalizaciju genocida.

Staro Sajmište je mesto zločina, Holokausta… I u ovom trenutku moglo bi biti veoma lako obezbediti prostor i uspostaviti Muzej Holokausta – gradske vlasti i Direkcija za imovinu Republike Srbije mogle bi da izvrše zamenu prostora sa vlasnikom Spasićevog paviljona za neki drugi u vlasništvu grada. I u tom paviljonu, koji je u logoru služio kao „bolnica“ u kojoj je ogroman broj logoraša preminuo od bolesti i neuhranjenosti, postaviti Muzej Holokausta u saradnji sa Jevrejskom muzejom koji već ima prikupljene artefakte o ovom logoru.

Skoro 80 godina traju manipulacije ovim prostorom koje je izvanredno opisao Jovan Bajford u knjizi „Staro sajmište Mesto sećanja, zaborava i sporenja“.

O političkim zloupotrebama i istorijskim falsifikatima vezanim za memorijalizaciju Holokausta u Evropi veoma obimno i važno istraživanje napravila je Jelena Subotić i objavila u knjizi „Žuta Zvezda, crvena Zvezda – Sećanje na Holokaust posle komunizma“ (Clio, 2021).

Ove dve knjige jasno objašnjavaju zbog čega živimo 80 godina opstrukcija vezanih za dostojnu memorijalizaciju logora Staro sajmište, zbog čega još uvek nemamo Muzej Holokausta.

Vreme je da se oslobodimo te sramote nečinjenjem, uspostavimo Muzej Holokausta i Memorijalni centar Staro sajmište. Naravno, i na adekvatnoj lokaciji izgradimo Muzej genocida. Posle 80 godina opstrukcija, nedopustivo je stvaranje novih kontroverzi koje bi samo dalje kompromitovale potrebu dostojnog obeležavanja ovog prostora, onoga što se na tom mestu događalo za vreme Drugog svetskog rata i, pre svega, sećanja na žrtve koje su poslednje dane života provele na njemu.