Slučaj ubistva Milana Pantića: Ubiti novinara, najbezbedniji „posao”

Piše: Veran Matić

A kada se ubijaju novinari, onda je to uglavnom politika, bilo da je vezana sa organizovanim kriminalom, ili sa građanskim pravima… I kada se ne otkrivaju ubice i nalogodavci, i to je politika, politička volja.

U slučaju rešavanja ubistva Slavka Ćuruvije, jasno je izražena politička volja.  Imamo presudu od 100 godina, prvostepenu, za koju se nadamo da će je Apelacija potvrditi u nekom obliku.

Novinar „Večernjih Novosti“, Milan Pantić, ubijen je 2001. godine, u vreme vlasti demokrata. Pre pada Miloševića, vodeći opozicionari su se zaklinjali kako će prvi potezi biti istrage i kažnjavanje ubica Slavka i Dade. Umesto toga, dogodilo se još jedno ubistvo – ubistvo Milana Pantića, „malog novinara” iz unutrašnjosti, ubili su ga ispred ulaza u zgradu u kojoj je živeo, pored njegovog tela bila je vekna hleba po koju je sišao u prodavnicu. Rascopali su mu glavu, za šta je kasniji ministar policije Dragan Jočić, rekao da ubice nisu htele da ga ubiju, već da ga zastraše.

Imao sam prilike da vidim to zastrašivanje na fotografijama. To su bili udarci da se ubije novinar. Revnosni dopisnik hronike, čovek koji  je poverovao da je državna politika – raskrinkavanje korupcije na svakom nivou. I opet smo imali zaklinjanje da će odmah razotkriti ovo ubistvo. I to se nikada nije dogodilo. Sedam radnih grupa kao da je fingiralo istragu. Ministar policije Dušan Mihajlović je mnogo pre Jočića, za vreme „Sablje“, govorio da samo što nije otkriven ubica… Svi političari su, takođe horski, ponavljali mantru da im je na prvom mestu rešavanje upravo ubistava svih novinara, i Milana Pantića.

To nije učinjeno čak ni za vreme „Sablje“, kada je razotkriveno sve o ubistvu premijera Đinđića,  kada je razotkriveno sve u vezi kidnapovanja i ubistva Ivana Stambolića, bivšeg predsednika Srbije, kada je pronađen Dragoljub Milanović, bivši direktor RTS, koji se skrivao u vikendici pored Bara, kako ne bi otišao na izdržavanje desetogodišnje zatvorske kazne na koju je bio pravosnažno osuđen, kada su pronađeni počinioci i dokazi za atentat na Ibarskoj magistrali.

Onda kada su sve mogli i kada ih niko nije ometao. Obično govorimo o nedostatku političke volje iz davne prošlosti i  volje pravosudnih organa, ali u ovom slučaju, moramo se zapitati da li se može govoriti i o namernoj opstrukciji, prikrivanju, što je svojevrsno saučesništvo u zločinu. Jer se ubistvo dogodilo za vreme nove, demokratske vlasti, kada su tajkuni razgrabljivali Srbiju, kada  su strane kompanije preko noći postajale vlasnici najprofitabilnijih kompanija… Lice mesta je policijski urađeno traljavo, kompromitovano je, nisu zabeležena sva svedočenja svih mogućih svedoka, stanara, na zakonit način, nije, čak, ni sačuvana odeća u kojoj je bio Milan tog dana. Policija nije pogledala ni njegov mobilni telefon. Niti su prikupili tekstove koje je pisao tih meseci.

A govorilo se da je saslušano preko hiljadu ljudi.

Masovno se poligrafisalo, samo da bi se gomilali „rezultati”.

***

Kada je Komisija za istraživanje ubistava novinara počela da se bavi ovim slučajem, a posebno u poslednje dve godine, radilo se ispočetka, a i dalje se radi niz radnji, koje usled propusta, nisu obavljene, iako spadaju u obavezni protokol. Radna grupa MUP-a sklopila je najverovatniju sliku ubistva, sa počiniocima i mogućim nalogodavcima, sa jasnim motivom i tragovima. Insistirali smo na tome da se slučaj stavi na najviši prioritetni nivo, da ga preuzme Tužilaštvo za organizovani kriminal. I uvek smo dobijali odgovor da za njih nema  dovoljno dokaza, da dođemo kada prikupimo dokaze. (Što bi tada bilo ko išao kod njih, valjda su oni zaduženi za dokaze). Danas vidim u „Blicu“ predstavljeno kao ekskluziva, uspeh TOK-a, uhapšeno devet makroa… Dobijam ciničnu poruku jednog kolege koji komentariše: „Verovatno zbog gonjenja makroa ne mogu da se bave ubistvom novinara, i pljačkaškom privatizacijom jednog od najprofitabilinijih preduzeća u tom kraju”.

Od početka rada Komisije, za Ljiljanu Smajlović i mene, ovaj slučaj je bio podjednako važan kao i preostala dva. Znali smo u kolikoj meri naše kolege u unutrašnjosti trpe pritiske i nasilje, i u kolikoj meri su nezaštićeni. Ipak, i pored svega učinjenog, izgleda da će nam se ubice i nalogodavci „smejati u brk”, kao što to čine od 11. juna, 2001. godine. Oni znaju da mi znamo, i uživaju u blagodetima koje im je omogućila ta, a i druge, pljačkaške privatizacije…  Ako je usput pao po koji život, ko mari… Neka Komisija. Pa, i oni su smrtni, naročito kada znamo da se preko 90 odsto slučajeva ubistava novinara ne razreši, ne doživi sudski epilog, kada se vrsni policijski inspektori i istražitelji likvidiraju, takođe bez sudskih epiloga.  Kada specijalizovana tužilaštva i sudovi svoju specijalizovanost posvećuju svodnicima, a ne teškom organizovanom kriminalu… sa smrtnim ishodima.

Supruga i sin Milana Pantića će u četvrtak održati pomen – devetnaesti put. Na groblje će doći i desetak kolega novinara iz Jagodine i Beograda.  Dodeliće se nagrada koja nosi ime Milana Pantića. Nalogodavci će uživati u svojim nagomilanim nekretninama, punim sefovima, u svojoj moći da neometano uvećavaju bogatstva kao „sposobni” biznismeni. Jedan dosije o pljačkaškoj privatizaciji koja je motiv ubistva novinara, prikupljaće prašinu, arhiviran 2010. godine. Negde između dva tužilaštva. Svi u pravosuđu, koji su imali veze sa činjenicom da je istraga u slučaju te privatizacije stopirana, su napredovali. Niko nije reagovao na dopunu tog dosijea iz 2013. godine. Svedok koji je dao kompletnu dokumentaciju i šemu privatizacije, imena i račune na koje je uplaćivao novac, nalazi se u Beogradu, dao je iskaz policiji, dostupan je, i čeka da svedoči na procesu koji je daleko od realnosti.

Supruga i sin Milana Pantića, opet će i ove godine sa pijetetom, ljubavlju, tugom, obaviti ono što običaj predviđa. Svake godine saznaju još ponešto od nas koji  znamo nešto više. Prime to sa ponosom. I onim dodatnim bolom da pravda nije dostižna kada je reč o njihovom ličnom gubitku. A mi ostali, sa bolom da slučaj našeg ubijenog kolege ne može da se reši i pored svih napora nekoliko novinara, nekoliko pripadnika MUP-a i BIA, i pored činjenice da postoji slika ubistva sa  imenima mogućih nalogodavaca i počinilaca. I slika nečinjenja da se učini sve, baš sve, da se dođe do pravde. Nekada ona nije dostižna iz različitih razloga i okolnosti, ali jedno ne sme biti sporno – da se mora učiniti sve što je moguće. Stoga, sve dok Tužilaštvo za organizovani kriminal ne preuzme ovaj slučaj i učini sve što je moguće, neće biti pravde.