Status kvo

Piše: Veran Matić

Loša vest je da nije zauzela bolje mesto, iako su prošle godine usvojeni Medijska strategija i Akcioni plan za njeno sprovođenje. Dokaz više da reči treba da prate i konkretna dela. Kao u slučaju napada na Daška Milinovića pre nekoliko dana.

U ovom trenutku teško da postoji relevantnija lista koja rangira medijske slobode. Srbija je drugu godinu za redom na 93. mestu, što je najlošiji plasman do sada. Zaustavljen je slobodan pad koji je našu zemlju survao sa najvišeg plasmana u 2014. godini, kada smo bili na 54. mestu, u vreme mandata ministra Ivana Tasovca i državnog sekretara Saše Mirkovića.

Znači da može bolje. Puno bolje nego što je to sada. Jednostavno, mora bolje.

U opisu ovdašnje situacije u prvi plan se ističe nekažnjivost zbog napada na novinare i zato se stalno vraćam na brzu reakciju povodom napada na novosadskog kolegu. Bila je to pokazna vežba šta se može kada se hoće. Baš kao što znamo šta ne može kada se neće.

Ime Slavka Ćuruvije nestaće sa ovakvih lista tek kada njegove ubice budu osuđene. A i dalje se ističe u prvi plan kao primer „beskrajnog sudskog postupka koji doprinosi nekažnjivosti“. Zato i stoji formulacija o tome da „nesposobnost ili oklevanje države da zaštiti novinare doprinosi osećanju opasnosti“. Taj osećaj pojačava skandalozno hapšenje koleginice Ane Lalić tokom vanrednog stanja uzrokovanog pandemijom, koje se vraća kao bumerang u ovakvim izveštajima i lekcija šta država nikada (ali nikada!) ne sme da radi.

Reporteri bez granica ne prećutkuju ni nedopustivo nasilje nad novinarima tokom julskih protesta na beogradskim ulicama. Kao pozitivan primer u ovom izveštaju istaknuto je donošenje prvostepene presude za napad na novinara Milana Jovanovića iz Grocke. Ishod ovog suđenja, kao i ponašanje sudije Žugića, po mom sudu treba da predstavljaju primer kako treba voditi sudske sporove zbog napada na novinare i medije.

Nisam iznenađen da su, pored bezbednosti novinara i sudskih sporova, Reporteri bez granica u prvi plan istakli preusmeravanje državnih budžeta ka provladinim medijima. Iz nedelje u nedelju pišem o zloupotrebama projektnog sufinansiranja koje se nastavlja i pored početka primene Akcionog plana za Medijsku strategiju. Nije nam potrebno da čekamo izmenu Zakona o javnom informisanju i medijima da bi se stanje u ovoj oblasti dovelo u red. Potrebna su dela umesto reči. I politička volja koja bi pospešila rast na ovakvim listama medijskih sloboda.

Verujem da ima mnogih koji su očekivali da padnemo još koje mesto na ovoj listi zbog kampanja protiv istraživačkih portala i novinara, nerada i instrumentalizacije REM-a, političke tabloidizacije medijskog prostora, uređivačke politike javnih medijskih servisa, nedovršene medijske privatizacije, destruktivne uloge pojediniih saveta nacionalnih manjina u medijima ili pasivnog stava resornog ministarstva u domenu informisanja.

Sa druge strane usvojen je Akcioni plan za Medijsku strategiju, osnovana Radna grupa za bezbednost i zaštitu novinara koja je podržala početak rada “SOS telefona” i sajta “Bezbedni novinar”. Od početka godine povećana je RTV taksa na 299 dinara, čime je prestalo finansiranje Radio-televizije iz budžeta, što je jedan od bitnih formalnih preduslova za njegovu (još uvek nevidljivu) nezavisnost. Osnovana je i Radna grupa za praćenje primene Akcionog plana Medijske strategije, koja je nedavno počela sa radom. Radio-televizija Vojvodine je konačno počela sa radom iz nove zgrade.

Jasno je da nam ne manjka povoda da konačno počnemo da popravljamo plasman na listi Reportera bez granica. Pod uslovom da postoji iskrena politička volja za napretkom u domenu medijskih sloboda. Status kvo nije rešenje. Ni uteha.