Šta se sme a šta se ne sme

Tokom gostovanja u emisiji na TV „Pinku“, Đukanović je saznao da se predsednik Aleksandar Vučić ne slaže sa  njegovim ocenama o Kriznom štabu, čijim se članovima lično izvinio javno iznetih stavova.

Tokom gostovanja u emisiji na TV „Pinku“, Đukanović je saznao da se predsednik Aleksandar Vučić ne slaže sa njegovim ocenama o Kriznom štabu, čijim se članovima lično izvinio zbog Đukanovićevih javno iznetih stavova.

Tada niko nije spomenuo REM, iako je troje članova Saveta ovog tela (Judita Popović, Slobodan Cvejić i Višnja Aranđelović) tražilo da ovo regulatorno telo objavi saopštenje kojim se osuđuje napad poslanika Đukanovića na Regulatorno telo za elektronske medije.

Uobičajeno ćutanje većine u ovom telu navelo je Juditu Popović da istupi u javnost sa tezom da se stiče utisak da se „odluke REM donose na nekom drugom mestu“ i da se to predstavlja kao mišljenje stručne službe koje se aminuje, dok su ona i Slobodan Cvejić predstavljeni kao „remetilački faktor koji kvari nirvanu u kojoj su do sada uživali članovi Saveta“.

Judita Popović je advokatica i siguran sam da zna težinu izrečenih ocena o REM-u. Verujem da im je dosadašnje iskustvo pomoglo da sagledaju dubinu problema koju će teško ispraviti primena Akcionog plana Medijske strategije sa detaljnom analizom stanja u REM-u, kao i mogućnosti za poboljšanje postojećeg stanja.

Sve ovo što se trenutno dešava deluje obeshrabrujuće i dodatno nas uverava da će presudni značaj imati politička volja vlasti, ne samo u ovom segmentu već i na širem medijskom planu.

Izgleda da sve ide u tom smeru u kojem će sledeći put umesto odbrane Kriznog štaba, predsednik Vučić morati da se javno deklariše i odbrani institute i vrednosti koje promoviše vladina Medijska strategija.

Baš kao što se izvinio zbog napada pojedinih poslanika na TV N1 i Nova S.

Izgleda da su došla takva vremena u kojima u nedostatku institiucija samo ovakva reakcija može da pošalje jasan signal o tome šta se sme a šta ne sme.

Problem je što se sve odigrava unutar iste vladajuće garaniture u kojoj ne bi trebalo da postoji ovakva vrsta javno ispoljenih disonantnih tonova na teme o kojima nema rasprave.

Ovako se dobija utisak da je napravljen mastodont od partije-pokreta-organizma kojim je sve teže upravljati, kao da postoje razni putevi i razni pravci kojima lutaju.

Dok ne dobiju instrukciju, a ona sve češće mora da bude hitno preneta preko društvenih mreža da bi se amortizovala šteta. U tom smislu, deluje da je komplikovanije kontrolisati ponašanje i izjave pojedinih poslanika u parlamentu sada kada postoji nadmoćna vladajuća većina nego u periodu kada je u skupštinskoj sali i odborima postojala kakva-takva opozicija.

Sistemski je veoma pogrešno osnivati Radnu grupu za zaštitu bezbednosti novinara na visokom međuresornom nivou uz učešće predstavnika međunarodnih organizacija i novinarskih udruženja, sa snažnim deklarativnim porukama, a u isto vreme ne saopštiti horizontalno po stranci, pokretu, među koalicionim partnerima, da je nedopustivo da se mediji i novinari diskredituju, vređaju, da se proizvodi atmosfera pretnji, i da se otvoreno preti medijskim radnicima.

Biće vrlo brzo, vrlo negativno ocenjeno i samo osnivanje Radne grupe koja bi se bavila slučajevima koje proizvodi sam sistem ili njegovi predstavnici u parlamentu i izvršnoj vlasti na svim nivoima. Tada će se napraviti dvostruka šteta jer će osnivanje nove Radne grupe biti protumačeno kao kupovina vremena i stvaranje privid o postojanju iskrene želje za promenom. A zapravo će sve izgledati kao proces borbe protiv autoimune bolesti.