Samopouzdanje

Pre nas, nagradu je dobio Stojan Cerović, kolumnista Vremena. A posle legende Corax, Ceca Lukić, Monitor, Bodrožić, Teofil, Brankica, Somborac, Teovil, Daca, Pećo, Zorić, Daca, …i oni koji nisu više sa nama Nebojša Popov, Miša Stanisavljević, Mirko Đorđević, Dejan Anastasijević

Neverovatna posvećenost vrednostima hrabrosti i etičnosti bili su motorna snaga Branke Bogavac i članova porodice koji su tokom tri burne decenije istrajali u očuvanju ove nagrade. Kontinuitet privrženosti, pažnje i posvećenosti uspomeni na Dušana doprineli su da ona vremenom postane najdugovečnija nagrada ove vrste na ovdašnjim prostorima.

Važna osoba za ovu dugovečnost je i novinar Filip Mladenović, entuzijasta i posvećenik koga istinsko verovanje u određene principe i bilo kakva kritika ne mogu pokolebati u zacrtanom aktivizmu. Ranije je i Velimir Ćurgus Kazimir takođe bio velika podrška nagradi.

Ovo priznanje spada u red prvih nagrada i priznanja koje smo dobili tokom postojanja Radija B92. Mislim da pre ove nagrade, onako mladi, nismo bili ni svesni da postoje nagrade za etičnost i hrabrost u novinarstvu. Kao predstavnici nove generacije novinara, mislili smo da je to što radimo uobičajeno, normalno i da suštinski ne radimo ništa posebno zato što u svom novinarskom poslu podrazumevamo i poštujemo osnovne novinarske postulate.

Bilo je to vreme našeg profesionalizma, aktivizma, zaštite i promocije nama nespornih vrednosti koje je kao takve definisala Univerzalna deklaracija UN o ljudskim pravima. Sa nama su u bici za te vrednosti bili i Centar za antiratne akcije i druge nevladine organizacije iz tog vremena. Menjali su se iz godine u godinu omladinski, studentski, politički pokreti a nama je ovo priznanje pomagalo da razvijamo uticaj, snagu, broj medija, novinara… Svaki dodatni pritisak regrutovao je novu energiju, privrženost, nove ljude… Ta nova energija koja je rasla stvorila je kadrovski scenu koja danas predstavlja presek novinarskog profesionalizma u Srbiji – TV N1 i Nova S su mediji u kojima radi najveći broj ljudi iz te škole, Insajder TV i najradikalnija ekipa u našem novinarstvu kada je reč o istraživačkom novinarstvu, Aldžazira, Juronjuz, javni medijski servisi… Ali i brojni drugi novinari koji su prošli kroz školu i misiju tadašnjeg B92, tokom devedesetih bio i ostao veličanstven i neponovljiv projekat u svetskim kategorijama.

Bio sam na ceremoniji uručenja nagrade „Dušan Bogavac“ koleginici Snežani Čongradin. Razumem tradiciju da to bude u Medija centru (možda i zbog odsustva troškova), ali bih više voleo da bude neka intimnija atmosfera, neko okruženje koje ne implicira konferenciju za štampu ili slične protokole. Jednostavno, ta nagrada i njene suština više su deo kulture specifične posvećenosti novinara postulatima naše profesije. Sa simbolikom koja nas sve stavlja u istu poziciju, u kojoj smo i jedni drugima i priznanje i ohrabrenje.

Dušan Bogavac je bio novinar nedeljnika Komunist. I onda pre 30 godina, a verujem i danas postavljalo se pitanje kakva je to nagrada za etičnost, hrabrost.

Novinarstvo u periodu posle Drugog svetskog rata do devedesetih u Srbiji uvažavalo je osnovne postulate i vrednosti, kvalitete i znanje, osim ako su u pitanju neke nepovredive teme. Sećam se kakvo je bilo stanje 1984. kada sam počeo da se bavim novinarstvom. Pre osnivanja Radija B92, tokom rada u Ritmu srca bio sam deo disidentske scene, sindikalnih pokreta, komiteta za slobodu medija itd… Kao protagonista tog vremena mogu da kažem da je Dušan Bogavac ujedno bio i principijelni zagovornik i žrtva.

Pitate se kakve sve to veze ima sa dobitnicom Snežanom Čongradin, koja piše u listu Danas? Možda u prostoru koji predstavlja dodatni iskorak u svakom mediju, iz njegove definisane i predvidljive pozicije… Kada sam razgovarao sa Snežanom u vreme kada je bila izložena pretnjama, delovala mi je kao neka vrlo ranjiva osoba kada je reč o životu, u isto vreme beskompromisna kada je reč o profesiji. Bez jasne svesti o realnoj opasnosti od pretnji ili je jednostavno potiskivala realnu opasnost kako bi mogla normalno da funkcioniše.

I danas mi je izgledala kao neko rešen da izgura vrednosti koje su ranjive u našem društvu. Bez ikakvog kompromisa i kalkulacija koji predstavljaju enigmu za mehanicistički pristup državnih organa, tužilaštva, policije… Tim pristupom, pretnje koje dobija Snežana postaju normalne i uobičajene. A još ako nisu direktne, onda ništa… bivaju odbačene.

Kada razmišljam o Snežani i njenim tekstovima, njenoj sudbini, njenim brigama, temama, njenom revoltu, ljutnji, ono što se pojavi kao rezultat svedočenja, samo je deo krika koji društva bivše SFRJ dobijaju kao deo svog DNK, bila ona svesna toga ili ne.

Samopouzdanje je reč koju je Snežana pomenula u svom govoru. Postao sam svestan koliko je to važna reč. Posebno danas. A bila je veoma važna i pre 30 godina u životu B92, iako je tada nismo čitali na taj način.

Solidarnost snažno pomaže kod problema samopuzdanja. Dušan Bogavac je bio upravo simbol solidarnosti, i nagrada koja nosi njegovo ime sada upravo predstavlja priznanje, ali i solidarnost sa novinarima koji su pod pritiskom i pretnjama.

Branka i porodica Bogavac prepustili su ključnim ljudima profesije da kroz novinare i njihove vrednosti očuvaju i uspomenu na nekoga ko je pre nagrade definisao neke nepobitne koordinate koje su šire od okvira profesija. U tome su im pomogli Kazimir Ćurgus i Filip Mladenović koji su tako produžili i Dušanov život i živote svih koji su (bili) na tom putu, a njegov život i delo svakako živi i kroz sve dosadašnje dobitnike ovog priznanja.

Za mene je Snežana Čongradin potpuno neuobičajena pojava na medijskoj sceni – vredna, uporna u bavljenju najtežim temama… Zabrinjava me saznanje da takve novinarke i novinari postepeno nestaju sa medijske scene. I utoliko je važnije da one koji su još tu sačuvamo.

Verujem da je sada Snežana dobila vetar u leđa.

Vetar samopouzdanja.