Veran Matić – Quo vadis Aida?

Piše: Veran Matić

To niko u medijima nije zabeležio, izuzev u sklopu kalendarskog podsećanja u rubrici „Dogodilo se na današnji dan“.

Ratko Mladić je van fokusa i pored toga što je film „Quo vadis Aida?“ bio u najužem izboru za Oskara za inostrani film. Preovlađujući narativ nam ga vraća svakog 11. jula kada je godišnjica zločina/genocida u Srebrenici. I onda pada u zaborav. Mladić je 2018. godine prvostepeno osuđen na doživotnu kaznu zatvora zbog genocida, zločina protiv čovečnosti, kršenja zakona ili običaja ratovanja. Konačna presuda se očekuje 8. juna.

Ovom presudom zatvoriće se segment naše tragične i burne istorije. Okončaće se jedna epoha čijim se naslagama još uvek bavimo. Naročito u onom delu koji se tiče nestalih. Pokušavamo da ih otrgnemo od zaborava i nametnemo kao temu koja je logičan nastavak procesa pomirenja u regionu. I dalje verujem da je to pravi put, pod uslovom da postoji politička volja za njegovu realizaciju. Znam da to nije tema koja podiže rejtinge političara. Naročito nije uporediva sa zveckanjem oružjem i prekograničnim pretnjama koji su zgodno pogonsko gorivo za motivaciju dela birača.

U takvim okolnostima stiže informacija da Američka ambasada u Beogradu zatvara Kancelariju za stanovništvo, izbeglice i migracije. Ima neke simbolike u činjenici da prestanak rada ove kancelarije ujedno znači da Aida Kurić više neće raditi na tom mestu. Šteta, jer je reč o osobi vrlo posvećenoj temama kojima se bavila, i umesto da se povećava angažman eksperata sa iskustvom, smanjuje se kapacitet. I šta sad da radi Aida, a i mi sa njom?

Očito je došlo vreme za realizaciju plana na osnovu kojeg će problematika nestalih ubuduće biti deo aktivnosti političkog odeljenja ambasade. Verujem da iza ovog stoje temeljne analize i procene da je došlo vreme za nove izazove. Deceniju nakon Mladićevog hapšenja, nestankom Haškog tribunala i konačnom presudom kao da se prekomponuje pristup ovoj problematici. Deluje kao da se podvlači crta, da se redefinišu ciljevi i prioriteti.

Nemam ništa protiv da prihvatim da postoji nova realnost. Ali, imam problem da razumem kako će se odvijati dalji proces regionalnog pomirenja. Deluje mi da će mnogo zavisiti od lične zainteresovanosti, znanja, iskustva i motivacije onih koji nastavljaju da se bave ovom problematikom u međunarodnoj zajednici, regionu i lokalu.

Ovo je značajan signal koji nam govori da nije sve osmišljeno, niti da se precizno zna na koji način će se dalje odvijati započeti procesi vezani za pronalazak nestalih. Verujem da su se mnogi umorili i da bi da potisnu ovu temu na marginu. Nadam se da oni neće prevladati jer će nam se sve vratiti kao bumerang. Odsustvo osmišljenog pristupa ohrabriće ekstremiste na svim stranama koji se trude da se mnogo toga zaboravi i reIativizuje.

Kratkoročna dobit pokazaće dugoročne loše strane ovakvih i sličnih odluka. Moje je da upozorim da više od dve decenije nakon okončanja sukoba, u regionu ima još uvek mnogo onih koji su i dalje pogođeni njihovim ishodom. Npr. zato što ne znaju gde su njihovi najmiliji koje žele dostojanstveno da sahrane. Njima je i dalje potrebna podrška. Zato treba uložiti napor da im se poboljša život tako što će nestali pronaći smiraj, a živi se konačno umiriti.

Razumem da je to obaveza zemalja koje su proizvele zlo sa kojima se još suočavamo, ali očigledno je da će posledice još dugo uticati na dnevnu politiku i na budućnost. I da nam je svima potrebna pomoć da se suočimo sa najstrašnijim detaljima naše neposredne prošlosti i da pronađemo prostor normalnosti za kvalitetan suživot.

Morao sam ovo da napišem. Da ne bude da smo svi ćutali.