Prokletstvo ordena

Piše: Veran Matić

Godišnja nagrada američkog Komiteta za zaštitu novinara 1993. godine, na čijem čelu je tada bila supruga Ričarda Holbruka Kati Marton) jeste bilo veliko priznanje za mene i Radio B92, ali učešće na glamuroznoj ceremoniji sa vodećim novinarima, urednicima, izdavačima u zapadnom svetu, provociralo je vrlo negativnu reakciju u zemlji kod autokratskog režima koji je u to vreme vodio nekoliko ratova.

Meni je lako bilo da se odlučim da se izložim i time osnažim našu poziciju u zemlji okovanoj tadašnjim režimom, ali i na globalnom nivou, a osećaj rizika sam sačuvao za sebe. Živeo ga, nastojeći da time ne opteretim nikoga – od porodice do saradnika.

Bilo je i bizarnih sitaucija koje puno govore o našem mentalitetu. Najveća američka organizacija žena koje su doživele nasilje u porodici 2000. godine mi je dodelila priznanje, a uručivanje je bilo u Tampi na Floridi, na diskretnoj ceremoniji u kući jedne od liderki udruženja. Na dodelu su pozvali lokalnog pravoslavnog sveštenika, koji se pojavio sa dominirajućim debelim lancem sa zlatnim krstom. Kada je počela svečanost, stavio je belu traku ispod kragne košulje, na pitanje zašto to radi, rekao je da bi bio prepoznatljiv kao svešteno lice… Više je od duhovnih tema pričao o organizovanju gostovanja tadašnjih turbo folk zvezda i o pečenjari kapaciteta 17 prasića u isto vreme. Najviše ga je zanimalo koliko je novca teška nagrada. Kada sam mu rekao da je to samo metalni cvet, nije mogao da shvati toliko  gubljenje vremena da dođem na svečanost.

Premijer Zoran Đinđić je 2001. godine u Vašingtonu rekao, misleći na B92, “za njihove zasluge daćemo im ordenje ali ne i frekvencije“. Radilo se o nacionalnim  frekvencijama za jedan lokalni radio i televizijsku stanicu koja je nastala u pokretu za mirnu smenu diktatorske vlasti Slobodana Miloševića. To je za nas iz B92 bio pravi šok. Nismo tražili priznanje tog tipa, a već smo gubili iluzije o tome da smo bili saborci zbog istog cilja, demokratske Srbije u kojoj će, kao što je dogovoreno, profesionalni novinari praviti najbolje zakone, po naboljim svetskim standardima… Corax je napravio tada vrlo efektnu karikaturu…

Kada sam sa Ružicom Đinđić 2009. godine primao Orden Legije časti predsednika Francuske, na ceremoniju je došlo više od pola vlade na čelu sa premijerom Cvetkovićem, kao i predsednik Srbije Boris Tadić, koji su se poređali iza nas dobitnika sa očiglednom namerom da podele sa nama zasluge. Tada je Fond B92 upravo podizao humanitarnu akciju „Štrajk glađu protiv gladi – Hrana za sve“. Prikupili smo hrane u vrednosti od nekoliko miliona eura za narodne kuhinje koje su se zatvarale zbog nedostatka hrane. Tadašnji predsednik Boris Tadić odveo me je u stranu i držao mi predavanje, vrlo oštrim rečima naočigled okupljenih a što je svakako bio  skandal, o tome da preterujemo sa brojem gladnih u Srbiji, da nije 700.000 već manje, ali zatvaranje narodnih kuhinje nije pominjao. Na kraju, obavili smo svoju  misiju, a kampanja je dobila mnoga  svetska priznanja. I izgleda da ćemo sada morati da je obnovimo. Jer raste broj gladnih a hrana se baca i uništava više nego ikada.

***

Od 2010. imamo nekoliko neverovatno uspešnih društveno odgovornih akcija sa konkretnim rezultatima kao što je smanjenje smrtnosti prevremeno rođenih beba…  Potom dolazi do promena u Srbiji, na vlast dolazi Srpska napredna stranka.

2013. godine dobijam poziv da primim Sretenjski orden trećeg reda za akciju „Bitka za bebe“. Nisam se dvoumio da li treba da primim orden iz ruku tadašnjeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića, koji je u svojoj karijeri predstavljao sve suprotno od vrednosti koje i danas u kontinuitetu zastupam od 1984. godine kada sam počeo da se bavim novinarstvom. Bio je to simboličan trenutak koji je govorio o pobedi B92, kako god ga definisali, objasnili, obrazložili… Oliver Antić, kome je zapalo da čita obrazloženje, izgledao je kao da bi radije pojeo taj papir. Posle ceremonije na prijemu, čuo sam ga kada govori Nikoliću da zaista ne vidi ni jedan razlog zašto su morali da mi daju taj orden, dok mu je Nikolić odgovarao da ima više razloga za to. Bilo je jasno da su i pobedili na izborima predstavljajući svoje novo lice koliko god bilo uverljivo ili ne.

Meni je bilo lako da odlučim znajući koliko ću biti izložen kritikama. Orden sam dobio zahvaljujući donacijama Milana Popovića, Elixir grupe, Viktorija Grupa, MK grupe, Matijevića i ostalim donatorima koji su učestvovali u ovoj neverovatnoj akciji.  I zahvaljujući sjajnim aktivistima Fonda B92 koji su celu akciju izveli. A  u stvari, jasno je bilo svima da ništa od toga ne bi bilo bez onog Radija B92 i baš  takve uređivačke politike koja je politike devedesetih od Miloševića pa do Šešelja demontirala u kontinuitetu. Bili smo izvrsni u svojoj osnovnoj profesiji, novinarstvu, ali i u onome plus – društvenoj odgovornosti i dobročinstvu. Taj paket niko nije mogao da razdvoji.

Svega toga sećam se sada kada svoju golgotu prolazi Jelena Zorić, novinarka koja je obeležila proteklu godinu profesionalnim izveštavanjem o organizovanom kriminalu, pribranom i objektivnom sa julskih demonstracija, empatičnom o pandemiji, kada je to trebalo svakom uznemirenom i uplašenom građaninu ove zemlje. Sve se pretvorilo u novu matricu:

Šta god da uradi Jelena Zorić, podigne se prašina,  iako predstavlja novinarke koje izuzetno vode računa da u prvom planu bude priča, istraživanje a ne ona kao autorka. Upravo ta diskretnost i pažnja, profesionalni balans… koji nedostaju našoj političkoj sceni, profesiji… kroz priznanja koje dobija, stavljaju Jelenu kao metu.

Svejedno da li je u pitanju izveštavanje iz Kovid bolnice, sa demonstracija, suđenja zbog Jovanjice ili zbog dodela nagrada ili državnog odlikovanja.

Svuda su povišene emocije i svako ima svoje mišljenje o tome.

Problem je što su ta mišljenja dijametralno suprotna, vrlo zaoštrena  i što pokazuju u kojoj meri je naše društvo polarizovano. Polarizovano sa elementima poništavanja bilo kakve vrednosti koja se ne uklapa u određeni politički obrazac.

Prošle godine, Jelena Zorić je dobila tri priznanja o kojima sam detaljno pisao.

Kao retko ko je uspela da stavi NUNS i UNS na istu stranu, jer su je nagradili i jedni i drugi. Posebno mi je drago da je nisku ovih priznanja započela dobijanjem povelje Srpskog filantropskog foruma.

U svakom javnom nastupu Jelena je bila dosledna profesionalnim, moralnim i etičkim principima, uvek se zahvaljujući timu sa kojim radi i koji je doprineo zajedničkom uspehu koji je delila sa njima. Principijelna je bila i kada je ispred sudnice dobila pretnje zbog kojih se obratila insitucijama države koja je juče nagradila odlikovanjem. Ovaj postupak je u toku i njegov ishod će u značajnoj meri biti vezan za svrsishodnost postojanja novoosnovane Stalne radne grupe za bezbednost novinara.

Jučerašnja dodela odlikovanja je do te mere podelila javnost da je saopštenjem reagovala televizija na kojoj Jelena Zorić radi.

Reagovale su i mnoge koleginice i kolege dajući time dodatni publicitet ovom činu koji je, prema kritičarima, uneo zlu krv i doprineo dodatnom razdoru i destrukciji.

Jelena Zorić je htela/ne htela stavljena u poziciju u kojoj se prelamaju brojni interesi i teorije. Reakcije na Jelenu Zorić su prirodne. Pre svega dolaze iz potrebe ljudi da imaju neke nove idole za kojima će poći. Ne mislim na Zorićku kao političara već na Zorićku osobu, ženu kojoj mogu da veruju. Ja sam siguran da ista nikome nista ne zamera. Čak ni koleginicama.

Reakcije na Jelenu Zoric su prirodne.

Pre svega dolaze iz potrebe ljudi da imaju neke nove idole za kojima će poći .

Ne mislim na Zoricku kao političara već na Zoricku osobu,ženu kojoj mogu da veruju.

Ja sam siguran da ista nikome nista ne zamera.

Čak ni koleginicama.

— Powers Austine (@powersaustine) February 16, 2021

Da se vratim na početak teksta. Lično sam pre osam godina iskusio ovo kroz šta Jelena trenutno prolazi. I verujte mi, nije prijatno iako sam orden dobio povodom uspeha društveno-humanitarne akcije „Bitka za bebe“ a ne za izveštavanje.

Imao sam sreće da društvene mreže tada nisu bile razvijene kao sada i da nisu predstavljale ovakvo bojno polje. Sve se uglavnom počinjalo i završavalo na komentarima ispod vesti ili na formima.

Miša Vasić je tada za Danas napisao kolumnu  „Odlikovanje“.

Pitam se gde su nove snage da zaštite autentične vrednosti. Jelena Z. je nacionalno vrednost. Oni koji to žele da ponište zbog toga što je neko drugi to isto video bar delimično,  uništavaju supstancu od koje nam zavisi život.

Jučerašnja dodela mogla je da predstavlja prekretnicu u kojoj bi naše razlike otišle u drugi plan. To se nije dogodilo, ali to ne znači da ovim odlikovanjem nije trasiran budući put na kojem nema nazad. Osvojena je još jedna pobeda od strane vredne, profesionalne, hrabre i nepotkupljive novinarke koja je izabrala da ne pripada nikome izuzev samoj sebi. Znam da tabori ne trpe ovaj srednji put, ali se Jelena Zorić sama za njega izborila. Ostali mogu da je slede i da joj pomognu ako žele. Odmagača ionako ima i previše.