Porođajne muke

Piše: Veran Matić

U petak smo u zgradi Vlade imali imali drugi sastanak Radne grupe za bezbednost novinara. Pozitivno je da smo utvrdili plan rada ove Radne grupe, dogovorili se o uspostavljanju sajta i aplikacije “bezbedni novinar” i SOS telefona za pitanje ugrožavanja bezbednosti koji će biti dostupan svim novinarima.

Nije dobro što smo na sastanku premalo govorili o konkretnim slučajevima pretnji upućenih novinarkama koje su se između dva sastanka našle na udaru pretnji.  O tome sam javno govorio zato što na tim primerima treba da učimo šta se više ne sme dešavati. Želim da verujem da će na narednom sastanku koji je zakazan za 26. februar biti više vremena da zajedno sa premijerkom i resornom ministarkom analiziramo konkretne slučajeve. Želim da to pripišem porođajnim mukama ovog tela koje će se ispravljati u hodu.

Razmišljam i o tome da na jedan sastanak dođe neko sa „imenom i prezimenom“ (i nespornim dignitetom) ko je lično bio izložen pretnjama kako bi u zgradi Vlade izložio/la kako to izgleda u realnom životu. Jelena Zorić je u nedavnom intervjuu upotrebila odličnu formulaciju – „prenosiva agresivnost“. Ona me mnogo muči i pokušavam da pronađem modalitet i ubedim sve članove Radne grupe o nužnosti eliminacije ovakve agresivnosti iz javnog diskursa, jer je to preduslov za preventivu. U protivnom će mnogo toga što radimo biti uzaludno.

Ohrabrujuće je da, nakon Zagorke Dolovac, i zamenik tužioca Branko Stamenković i pomoćnik direktora policije Slobodan Malešić izlaze u javnost sa najavom konkretnih koraka koji će biti preduzeti radi sprečavanja nasilja nad novinarima.

Najava skorašnje presude u slučaju paljenja kuće novinara Milana Jovanovića, uz konstantne opstrukcije odbrane optuženih i odugovlačenje procesa, izgleda tako blizu a tako daleko. Prvostepena presuda predstavlja značajan preduslov za gradnju međusobnog poverenja u kojem nezavisnost suda ima nesporno važnu ulogu.

Poređenja između dva najpoznatija procesa u su kojim žrtve novinari imaju sličnosti u ponašanju odbrane koja „nameće svoj fokus i diktira tempo i pravac suđenja“.

U tom smislu, primetno je da se, pošto Slavko nije preživeo napad, optuženi obrušavaju na ključne ljude iz istrage, poput napada na vrhunskog profesionalca, inspektora Dragana Kecmana ili na tužioca Mandića.

Želim da verujem da je advokat porodice Ćuruvija Slobodan Ružić u pravu kada kaže da očekuje da će „vrlo brzo doći do završnih reči“.

Tek sa ove dve presude možemo reći da je mozaik upotpunjen i da se stvara atmosfera u kojoj je sankcionisana dosadašnja nekažnjivost napada na novinare.

Do tada ćemo biti na pola puta između želje i rezultata.