Veran Matić – Od Ribnikara do Vidovdana (FOTO/ VIDEO)

Autor: Veran Matić

Nedostatak adekvatnog reagovanja države, odsustvo preispitivanja grešaka institucija sistema, nefunkcionalnost državnog aparata, nekažnjiva korupcija –  doveli su do novog zla, ubistva 16 građana na železničkoj stanicu u Novom Sadu i do mirnih studentskih protesta, nezabeleženih u svetu po svom obimu i trajanju. 

Jedno od retkih mesta za sećanje na divne mlade Ribnikara, nastalo je kao inicijativa roditelja na Malom Tašmajdanu, parku gde su se često družili. Vrt vrlina ili Vrt sećanja – još uvek nema ime deo parka sa deset stabala japanske trešnje. Ispred svakog stabla stoji postament i ime u srcu, koje je napravio Miša, tata ubijenog Dalibora iz Dubone, dok je Marin tata napravio postamente. Solidarnost i razumevanje roditelja, ali i međusobna uteha u prostoru sećanja. „Mama, ja neću da idem na groblje, volim da dođem ovde i posmatram stablo koje raste i igram se sa drugarima“– reči su jedne mlađe sestre. To je mesto za roditelje, rodbinu i prijatelje, ali i za sve koje je pogodila ova tragedija… To je mesto okupljanja povodom  rođendana ili bilo kojeg drugog dana sećanja. 

Više od dve godine nema drugog sličnog prostora za porodice. Nema memorijala. Ima samo kontroverzi. 

Zato su važni događaji koje organizuju roditelji i prijatelji. Jedan od njih je memorijal koji nosi ime Andrije Čikića. Priznanje ovog memorijala je dobio momak koji je danas brutalno uhapšen. Dok sam gledao tu mučnu scenu, setio sam se Andrije, Ane, Bojane, Sofije, Adriane, Eme, Mare, Katarine, Angeline i Dragana. I mladih iz Dubone i Malog Orašja. Verujem da nisam bio jedini.  

Kao da su ih sve kroz hapšenje Bože Vasovića, uhapsili na onom svetu. 

Zemun, građani nastavljaju sa blokadom centralni ulica u Zemunu haspenje Fotogalerija: Amir Hamzagić/Nova.rs

Uvod je bio lomljenje srca sa njihovim imenima, ispred mladih stabala japanske trešnje, pre nekoliko meseci. Oskrnavljena su srca sa imenima ispred Aninog, Andrijinog, Marinog stabla… Prošle nedelje, Sofijino srce je otkinuto i bačeno, a postament je iskrivljen. 

Nema objašnjenja za ovo nasilje nad sećanjem, kao što nedostaju reči za odsustvo društvene brige o ovom mestu sećanja. 

Marin tata uporno popravlja srca i postamente. 

Ubijena deca iz Ribnikara i mladi iz Dubone i Malog Orašja, prepuni vrlina i talenata, koje smo naknadno otkrili, likovi su koje vidim kroz brojne srednjoškolce i studente u proteklih osam meseci. Bože, kako ih nismo videli. I vrednosti i talente. A kada su nam ih pokazali, kada smo ih postali svesni, sila države krenula je da ih gazi, tuče i hapsi. 

Solidarnost je vrednost koja nas sve okuplja. Sa porodicama. Sa decom koju nismo znali i koja su postala deo naših iskustava i deo nas – do kraja života. 

Hapšenje Bože Vasovića, maturanta Muzičke škole „Stanković“, džez gitariste u Zemunu Izvor: N1

Ovo podsećanje i asocijacija nije nikakav pokušaj zloupotrebe sećanja na divne, plemenite i talentovane duše, i njihove porodice. 

Podsećanje je na to koliko je važno da jedni drugima budemo tu kada je najteže i da gubitak nije samo trenutak, već neko trajno stanje za najbliže, ali i za sve nas, pogotovo kada se povređivanje iznova ponavlja. 

Angelinina fondacija podsetila nas je na Popketa koji je teško ranjen i koji se oporavlja. Učenici gimnazije Stefan Nemanja na solidarnost sa Teodorom Martinko, nastradaloj u padu nadstrešnice. 

Studentski i građanski protesti, u proteklih osam meseci, podsećaju nas da ih se sećamo, da budemo solidarni i da tražimo odgovornost za njihove živote i njihovu patnju. Ništa više i ništa manje.