O napadima na Insajder B92 post festum

Piše: Veran Matić

Vidim po tabloidima kampanju protiv letovanja u Crnoj Gori, Grčkoj, Hrvatskoj, uz paralelnu kampanju za odmor u Srbiji. Svašta ima u Srbiji, ali je sa odmorom malo problematično jer podrazumeva i neko duševno smirivanje, što je poprilično teško u društvenom i političkom okruženju.

Na početku dana prelistavanje štampe, prilično nepotrebna aktivnost, stečena navika. U nekom periodu, više sam pratio medije zbog napada na B92 i na mene, nego što sam se informisao. Sada je baš teško informisati se preko medija. I to je nešto što se u potpunosti menja.

Ipak, registrujem napad na ondašnji B92, tj. Insajder, od strane doktora Kona, koji vrlo neoprezno povezuje serijal Insajdera o nabavci vakcina, sa padom poverenja u vakcinisanje.

Zašto dr Kon u ovom trenutku navodi serijal Insajder u kontekstu niske stope vakcinacije, a da nije reagovao sa pozicije struke i kriznog štaba na istupe kolege Nestorovića ili šarlatanstva Željka Mitrovića, koji je nedeljama ponižavao medicinsku struku?

Zašto se u ono vreme povodom pandemije i nabavke ogromne količine vakcina, koje nisu upotrebljene, nije insistiralo  na obrazlaganju onoga što se događalo i na šta je ukazao serijal Insajdera. Da se to tada  dogodilo, verujem da  bi zdravstveni sistem u preventivnom smislu u sadašnjoj situaciji bio spreman da odgovori na svaki izazov, i sada i ubuduće.

Umesto rasčišćavanja svih aspekata svega što je činjeno, kako bi se usvojila određena važna znanja, sve je gurnuto pod tepih.

Nikada nije kasno ni za analizu kako se ko onda ponašao i sa kojim implikacijama, i danas. I to je neophodno, veoma važno za uspostavljanje neophodnih procedura, poverenja. Politizacije su najveći neprijatelji uspostavljanja zdravstvene kulture. Zbog toga treba na vreme reagovati, upravo onda kada se događaji odvijaju.

Veliki broj kompanija, fondacija, i ljudi, bio je angažovan i podržali smo aktivnosti koje je diktirao i jedan i drugi Krizni štab, državne institucije, predstavnici zdravstvenih ustanova. I svako od nas podnosi izveštaj o aktivnostima. Važno je da i sada bez istorijske distance dobijemo ključne informacije, jer je veoma važno da pronađemo efikasne i adekvatne životne odgovore koji će nas i druge, od nas zaštiti u budućnosti.

***

Druga medijska priča koja mi privlači pažnju je obračun unutar Regulatornog tela za elektronske medije; isto sistemska priča koja se prezentuje kao telenovela. Novoizabrani članovi ovog tela, bar neki od njih pokušavaju da obavljaju svoj posao onako kako svi to zamišljamo, sa brigom o javnom interesu, uvažavanju zakona, transparentnosti… kao što je profesor Cvejić.

Odgovorio je i na direktne prozivke opozicije, pristojno, sa samokritikom i kritikom, iznošenjem činjenica. Napad je usledio od koleginice iz REM-a, koja je samoinicijativno preuzela ulogu glasnogovornice ovog tela, više impresije kako bi vlast volela da se reaguje sa te pozicije. I sada imamo diskreditacije koje imaju za cilj da unize drugačije mišljenje, odnos, na način koji je naterao profesore Snježanu Milivojević i Vladu Vodinelića da svojevremeno ekspresno napuste ovo telo, ne želeći da se valjaju u kaljuzi koja zatomljuje suštinu rada ovog tela kojim i dalje nastoji da upravlja političko-medijski establišment koji ga je kreirao još 2002. godine, menjajući strukturu ovog tela koje je trebalo da oslikava društvenu sliku, od 15 članova svih segmenata društva, od čega je samo jedan, kako je bilo predviđeno, trebalo da bude u vezi sa vladom. Čedomir Jovanović je bio predstavnik poslaničke grupe, koji je uz predstavnike Nove demokratije koja je igrala ulogu Trojanskog konja, ustanovio strukturu današnjeg RRA tj. REM-a. Ova partija je istu ulogu odigrala 1994. godine, kada je posle izbora napustila opoziciju i spasila vladu i režim Slobodana Miloševića, mislim na Novu demokratiju. Drugim rečima, ponašanje iz 2002. godine, oko medijske strategije, bilo je kontinuitet iz 1994. Kada sam dolazio na obeležavanje nove godine 2002, ničim  izazvan, Tahir Hasanović mi je na ulazu rekao: “Mi volimo više Željka Mitrovića nego tebe. Niti sam želeo da me vole, ali sam razumeo o čemu govore. I to je bilo prihvatljivo svima koje smo na neki način doveli na vlast, iako nam je bila želja – promena.

***

Ja “Hrvat.”

Prvu indikaciju da ja možda nisam ja, bila je 1998. godine. Tadašnja vrlo uticajna intelektualna struja, fašistička, koju je reprezentovao svojim tekstovima i nastupima Dragoš Kalajić, predstavljala je postavljanje ideoloških temelja vlasti Slobodana Miloševića. U jednom autorskom tekstu u “Dugi”, napisao je u nekom kontekstu da smo  David Albahari i ja nesrpskog porekla, a za mene je posebno rekao da sam inženjer naopakosti nesrpskog porekla. U Srbiji tada retko ime Veran, predstavljano je kao hrvatsko, Vjeran, Vedran, pa se lako pravio kasnije stereotip, kada smo okupljali oko B92 antiratni pokret, da sam jedan od najpoznatijih ustaša u Beogradu.

Negde u vreme priče o pandemiji i Insajderu, tražili smo da snimimo novi pogon “Galenike”. Nismo dobijalu dozvolu, pa je redakcija tražila da intervenišem kod direktora Ognjanovića, kojeg nisam poznavao. Napisao sam mu pismo, tražio viđenje i on je pristao. Kada sam ušao kod njega u kancelariju, tu je bila još jedna gospođa koja je zamolila da ostane, na trenutak i predstavila mi se kao moja kuma, tj. ćerka mog kuma. Zaista mi je bilo veoma drago, viđenje, raspitivanje o roditeljima. A Ognjanović je gledao u neku daljinu i onda je rekao: “Kako čovek može da se prevari. Ja sam ceo život razmišljao kako je moguće da jedan Hrvat u sred Beogada vodi jedan medij, a onda se ispostavi da je moj zemljak.

Mi živimo  godinama stereotipe prizvedene lažnim vestima, postistinama stvorenim mnogo pre vremena kada su uočene, definisane i postale svetski fenomen. Zahvaljujući lažnim impresijama, stvaranjem virtuelne realnosti, uvek sam bio ubeđen, Milošević je simulirao pad B7erlinskog zida dve godine pre pada. Srbi su mislili da su već obavili posao koji je počeo mnogo kasnije. I aktuelni predsednik priznaje da je bio na neki način obmanut, da nije shvatio značaj pada Berlinskog zida. I naravno, plaćamo veliku cenu kao narod, prostor i ne samo mi.

Pominjem ovo zbog toga što sam se sreo sa novim hrvatskim ambasadorom, Hidom Biščevićem koji se do 1993. godine bavio novinarstvom, a onda ušao u politiku-diplomatiju. Razgovaramo o nestalima i problemima koje sam do sada uočio kao specijalni izaslanik Predsednika Republike Srbije za rešavanje ovog pitanja. Govori o važnosti ovog pitanja za Hrvatsku. Ja navodim sve probleme koje sam uočio do sada. Sve sam prezentovao potpuno otvoreno svima i u Hrvatskoj i u Srbiji, i naveo predloge kako napraviti iskorake. Lako smo se složili oko prvih koraka. Nisam političar i nisam tako razgovarao i dalje ću nastojati da uključim svu enerigiju onih koji žele dobro procesu pomirenja. I Srbija i Hrvatska moraju jasno da demonstriraju osudu zločina iz novijih ratova, privrženost antifašizmu, tradicijama na kojima je nastala ujedinjena Evropa.

Mislim da ambasador Biščević ima veliku šansu, koja neće biti iskorišćena ako ne budemo shvatili mogućnosti evropskog pridruživanja i potrebe da pronalazimo saveznike i eliminišemo remetilačke prioritete dnevnih politika.

Hrvatska nam je najvažniji partner.  Bilo bi veoma važno da se tako i ponašamo u politici i na svim drugim planovima. Moramo odnose sa Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom, Crnom Gorom, predstavnicima prostora Kosova, Albanijom, Makedonijom, da postavimo kao prioritetna pitanja. Mislim da nas u tom prostoru vole više nego što nam se predstavlja javnim politikama, i da mi volimo i razumemo više nego što nas teraju na mržnju.

U nama je snaga i volja.