Nova (ne)normalnost u Srbiji: Dve najgore godine za medije u Srbiji posle 2000.

Autor: Veran Matić

Ovo su dve najgore godine po novinare i medije u Srbiji od 1998-1999-2000. godine, kada je, moram da podsetim, ministar informisanja bio aktuelni predsednik Srbije. Tada smo imali donošenje zloglasnog zakona o informisanju kojim su brojni mediji kažnjavani ekspresno, drastičnim finansijskim kaznama i zatvorom i realizacijom tih kazni u roku od 24 sata, što je dovodilo do gašenja medija i zatvaranja novinara.

Godine 1999. ta represija i satanizacija novinara dovela je do ubistva novinara, urednika i izdavača Slavka Ćuruvije koji je očigledno ubijen u režiji Službe državne bezbednosti. U dugom sudskom postupku, optuženi su dva puta prvostepeno osuđivani na 100 godina zatvora, a potom oslobođeni. Te 1999. godine, dogodio se i presedan kada je reč o napadima na medijske kuće. U bombardovanju pripadnika Radio televizije Srbije od strane nekih zemalja NATO pakta, ubijeno je 16 medijskih radnika. Umesto da bude razjašnjeno kako je došlo do odluke da se bombarduje medijska kuća, ta praksa je normalizovana i kasnije upotrebljavana u drugim zemljama, sve do apokalipse koju doživljavaju naše koleginice i kolege u Palestini, koje bukvalno izraelske oružane snage love super sofisticiranim oružjima.

Dvadeset pet godina kasnije, imamo najveći broj napada na novinarke i novinare, najveći broj nerešenih slučajeva, gašenje medija, pritiske na one koji su preostali slobodni glasovi da promene uređivačku politiku ili da budu prodati onima koji će to uraditi. Protiv novinara i medija se vodi hibridni rat: u isto vreme targetiranja od strane najviših pripadnika vlasti, i tabloida, surove pretnje, naročito brutalne prema novinarkama koje su najizloženije u protekle dve godine, fizičkim napadima nasilnika vladajuće stranke, napadima pripadnika interventnih jedinica policije, tužbama kojima se traže zatvorske kazne za novinarke i novinare, zabrane obavljanja novinarskog posla i visoke finansijske odštete, i to za najbolje među nama novinarima.

Prošle godine i od početka ove, nova normalnost je da Ministarstvo unutrašnjih poslova sve manje rešava slučajeve napada na novinare!

Nekažnjivost je skoro apsolutna! Jedna osuđujuća presuda godišnje u protekle dve godine!

Nekažnjivost po pravilu dolazi u najtežim slučajevima. Fizički napadi na naše kolege Vuka Cvijića, Uglješu Bokića, na novinarke, kamermane i fotografe, ostaju bez epiloga, šaljući društvu poruku – nema pravde za one koji donose istinu javnosti.

Poruka je poslata celokupnom društvu kada se zna da se novinarima i aktivistima instaliraju špijunski softveri, a da na krivične prijave ne reaguju ni tužilaštva ni policija.

Normalno je postalo da nasilnici – „parapolicijske” snage zadužene da obezbeđuju  skupove vladajuće partije, napadaju novinare u prisustvu policije. Umesto da reaguju, policajci okreću glavu.

Normalno je postalo da se uspostavi zabranjeni grad u centru Beogada, između Skupštine, Predsedništva i Gradskog parlamenta. Tim zabranjenim gradom vladaju nasilnici koje čuva policija. Pred policijom, ti isti nasilnici napadaju novinare koji dođu da izveste o kampu.

Na torturu nad fotoreporterom od strane policije, nema odgovora. I tortura postaje nova normalnost.

Normalno je postalo da, bar jednom dnevno, novinaru na zadatku bude ugrožena bezbednost. NUNS je evidentirao više od 300 pritisaka i napada.

Normalno je postalo da vodeći političari izvršne i zakonodavne vlasti, predsednik, targetiraju novinare, koriste govor mržnje i opasne termine, koji proizvode ili podstiču pretnje novinarima. Samo u septembru je Fondacija Slavko Ćuruvija zabeležila 141 takvih primera, verbalnog targetiranja. To je najmanje 5 dnevno, a uzorak su bili portali samo tri tabloida, koji najčešće krše Kodeks novinara Srbije.

Tabloidni mediji bez posledica vode kampanje protiv novinara, podstiču nasilje, vode kampanje protiv tužilaca, sudija, svih koji nastoje da zadrže profesionalni integritet i da poštuju zakone.

Normalno je postalo da nasilnici umesto procesuiranja budu amnestirani i tokom postupka, ali dobijaju obećanja da će i unapred biti amnestirani. Nekažnjivost je unapred zagarantovana.

Srbija će pamtiti i situaciju da tužilac na tabloidnoj televiziji traži amnestiju od predsrednika za slučaj gaženja studentkinje.

Normalne su amnestije i oprosti grehova za nasilnike, a zatvori za one koji drugačije misle.

Predsednik govori da svima, čak i onima koji su odslužili kazne zatvora, treba da se brišu kazne iz dosijea.

Novinari žrtve u toj izokrenutoj stvarnosti – optužuju se i dodatno targetiriju. Umesto da institucije učine da se osećaju bezbedno – novinarke i novinari se dodatno viktimizuju.

Napadi na novinarke postali su češći nego na novinare, uz dodatno užasne mizogine pretnje seksualnim zlostavljanjem – normalno bez sankcija

Novinari se opremaju za izveštavanje kao da idu na ratište, jer su konstantno ciljano izloženi nasilju. Normalno je da se pokušaji zaštite od agresije proglašavaju agresijom.

Normalno je postalo, da u zemlji koja je na evropskom putu, ministar za novinare i medije bude osoba koja je palila zastavu Evrope.

Da se medijski zakoni koji su usklađeni sa evropskim – ne poštuju, da se rad nezavisnih institucija kao što je REM, opstruira stalnim pokušajima da se izabere sastav Saveta koji bi bio produžena ruka vlasti i svih koji krše te zakone.

Rad tabloidnih medija u potpunosti je zasnovan na lažima i govoru mržnje. Potpuno neometano vode kampanje protiv novinara, tužilaca, sudija, čime se ne samo čine krivična dela, vrši pritisak, već i ugrožava bezbednost.

Normalno je postalo da predsednik, predstavnici izvšne i zakonodavne vlasti, tu praksu ne samo da tolerišu, nego i podržavaju i podstiču, a kroz brojne zloupotrebe projektnog sufinasiranja i na druge načine finansiraju fabrike laži i proizvodnju zla.

Za to vreme javni servisi, ignorišu javni interes.

Sve što nije bilo normalno, sve što podriva demokratiju, normalizovano je u poslednje dve godine. Ljudska prava, zajedno sa rečju demokratija, gaze se svakodnevno.

Ova nova normalnost konstatovana je već kroz brojne izveštaje međunarodnih organizacija. I samo je deo izopačene stvarnosti.

Nezavisni mediji i novinari su egzistencijalno ugroženi i u procesu uništavanja i odumiranja u totalnom neprijateljskom okruženju. Moramo zaustaviti te procese odmah, jer ako ne bude slobode govora, i slobode medija, sve druge slobode – ako ih ima – biće brzo poništene.

Nekažnjivost ne sme postati nova normalnost. Nigde u svetu pa ni u Srbiji.

Moramo napraviti efikasnije strategije i mehanizme borbe protiv nekažnjivosti.

Brojevi:

• Prema podacima Međunarodne federacije novinara od početka 2025. godine u svetu je ubijeno 92 novinara i medijska radnika. Od ukupnog broja ubijenih novinara, samo jedan od deset slučajeva bude rasvetljen.
• Nekažnjivost u Srbiji: 100% u slučajevima ubistava novinara (Dada Vujasinović, Slavko Ćuruvija i Milan Pantić).
• Ubistva i kidnapovanja novinara na Kosovu 1998 – 2005. godine: od 18 slučajeva kidnapovanja i ubistava, samo je u jednom slučaju ubica procesuiran i kažnjen u Haškom tribunalu.
• Reporteri bez granica beleže najmanje 89 napada na novinare u Srbiji za godinu dana.
• Prema evidenciji Vrhovnog javnog tužilaštva u 2024. godini, od 62 formirana predmeta ugrožavanja bezbednosti novinara – doneta je samo jedna osuđujuća pravosnažna presuda.
• Prema istoj evidenciji u 2025. godini, od formiranih 95 predmeta – takođe je samo jedna osuđujuća pravosnažna presuda.
• Poređenje: tokom 2023. godine bilo je 13 osuđujućih presuda, dok je u 2022. godini bilo 10 osuđujućih presuda za ugrožavanje bezbednosti novinara.

* Tekst je pročitan kao govor na događaju povodom obeležavanja Međunarodnog dana borbe protiv nekažnjivosti zločina nad novinarima „Nekažnjivost je zločin – spečimo ga”, koji je održan 31. oktobra 2025. godine u Evropskoj kući u Beogradu, u organizaciji Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM) i Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).