Veran Matić – Nikome se ne ponovilo

Piše: Veran Matić

Na otvaranju izložbe u Endžio habu, grupa neonacista je pozdravljala hitlerovskim pozdravom, povezujući ga sa veličanjem pravosnažno osuđenog Ratka Mladića. Isto se dogodilo u subotu, kada su Žene u crnom tradicionalnim stajanjem na Trgu Republike iskazale saosećanje sa porodicama žrtava. Nekoliko desničarskih grupa ponovilo je neonacističku scenografiju, noseći transparente sa porukama veličanja zločinaca, vređajući pritom mirne članove ove antiratne organizacije.

Sinoć je komemorativna aktivnost paljenja sveća, kojem je prisustvovalo nekoliko desetina aktivista Inicijative mladih za ljudska prava i građana Beograda, ometana bukom iz kasetofona koji su doneli pripadnici grupe Levijatan, uz skandiranje Ratku Mladiću.

Sve pomenute događaje obezbeđivali su pripadnici MUP-a, najčešće  u opremi za razbijanje demonstracija.

Osećaj sramote zbog zločina u Srebrenici pretvara se u osećaj sramote i besa zbog onog što živimo danas, kada se antifašizam izjednačava sa neonacizmom, a mirni antiratni aktivisti sa agresivnim desničarima koji imaju veliko iskustvo u nasilnim akcijama.

Sinoć je policija dopustila da desničari, koji ometaju prijavljeni antiratni skup, priđu na samo pola metra razdaljine od predstavnika Inicijative mladih za ljudska prava i građana koji su došli da zapale sveće, uz dodatno vređanje svih koji su došli da se poklone žrtvama. Celokupna ikonografija, skandiranje, kao i poruke pesama, bili su duboko uznemirujući za one kojima su bili upućeni.

Neviđena prostota i otvorena agresija, prepuna negacionizma, uvijena je u neonacističku ideologiju, veličajući osuđene ratne zločince, čime ne samo da relativizuje, već upravo veliča počinjene zločine. Nazvao bih to svojevrsnim produženim činjenjem nekadašnjeg zločina.

Nedavno sam se na komemoraciji kojom je obeležena osamadeseta godišnjica zločina u logorima Karlovac, Jadovno i Pag, podsetio knjige Slavka Goldštajna „1941. godina koja se vraća”.

Posle svega, pomišljam kako nam se može dogoditi da nam se vrate ‘91. i ‘95. godina. Naročito ako se ne pomirimo sa svima u regionu na način koji će pomoći da se smire duhovi nakon svih počinjenih zločina. Tako što će se prihvatiti ocene međunarodnog suda i domaćih sudova. Tako što će se insistirati na individualizaciji krivice. Tako što će se organizovati zajedničke komemoracije, tako što će se raditi na memorijalizaciji na način koji odgovara nespornim činjenicama, uz istovremeno odavanje pijeteta žrtvama i edukaciju budućih naraštaja.

Zbornik radova „Nikome se ne ponovilo” u kojem se nalazi i moj tekst „Zašto nismo?”, vredno je svedočastvo i presek odnosa u regionu prema genocidu u Srebrenici. Ima naučne ambicije, ali je ujedno i popularno, dostupno štivo koje cilja na zainteresovane i van sfere naučne zajednice. Ajla Škrbić je uspela da prikupi veliki broj značajnih autora iz različtih sfera, dajući značajno mesto kulturološkim i umetničkim pristupima u promišljanju ove teme.

Zajedničke komemoracije u Hrvatskoj u poslednjih godinu dana, stvorile su prostor za jačanje poverenja između Srba i Hrvata, političku relaksaciju i prostor da se sličnim načinom komemorisanja pristupi i zločinima iz perioda Drugog svetskog rata. I za taj proces je neophodna velika podrška ovdašnjih političara i vlasti, kao i svih koji mogu da daju konstruktivni doprinos poboljšanju na ovom senzitivnom polju.

To sigurno nisu neki od tekstova koji su juče objavljeni u dnevnim novinama, sa jasnom porukom konfrontacije umesto pomirenja, podržavajući time   nepodnošljivu atmosferu netrpeljivosti prema neistomišljenicima na beogradskim ulicama, trgovima i parkovima, u danima u kojima treba hrišćanski ćutati i odati poštu.

Ako političari nisu spremni za to, onda ne treba da odmažu. Niti oni, niti bilo ko drugi u regionu.