Nedopustiva nedostupnost

Piše: Veran Matić

Ali ima i nekih situacija kada se zaista naljutim. Pomogne mi običaj Inuita (Arktički deo Kanade). Kada ste ljuti, zamoliće vas da napustite svoj dom kako biste hodali pravolinijski putem koji se prostire ispred vas, sve dok vas ljutnja ne prođe. Onda to mesto obeleže pobodenim štapom i to je onda obeležje snage vašeg besa.

Čini mi se da je zaista najvažnije udaljiti se odmah od onoga što vas ljuti. Zbog toga sam pre nego što sam počeo ovo da pišem pretrčao tridesetak kilometara.

Pošle nedelje, u okviru kampanje Srbija bez barijera, kampanje protiv prepreka za sve koji se otežano kreću zbog starosti, invaliditeta ili zato što očeuju ili imaju bebu, imali smo treću debatu sa pozitivnim primerima. Verujem i u snagu pozitivnih primera. I slušali smo odlične primere institucija, kompanija, pojedinaca koji su ideju učinili ostvarivom, posebno ravnopravnost za osobe sa invaliditetom opština Vračar, Svilajnac, ili kompanije poput Eurobanke itd.

U isto vreme vidim na određenim fejsbuk profilima fotografije i debate koje govore potpuno suprotno.

Jasmina Barać Perović, moderirala je prethodnu debatu, vezanu za vrlo osetljiv položaj osoba sa invaliditetom u vreme pandemije.

Jasmina se otežano kreće, stopostotni je invalid, što je rezultat distrofije mišića.

Kao i Mihailo Gordić koji je gluv od rođenja, odlično je vodila panel. Samo oni koji imaju stereotipan odnos prema osobama sa invaliditetom budu iznenađeni.

Izabrana je kao četvrta na listi vladajuće stranke na lokalnim izborima u Nišu i poslala odbornica, sa snažnom željom da utiče na bolji položaj osoba sa invaliditetom, odnosno da se bori za osnovne postulate demokratije u prvom redu – ravnopravnost.  A preduslov za to je pristupačnost.

Ima puno nerazumevanja pojma ravnopravnost kada je reč o osobama sa invaliditom. Najčešće je reč o tome da se misli da im treba dati nešto dodatno, intervenisati van uobičajenog.

Imam takođe utisak da se kod nas “osoba koja ima problema u kretanju” ne shvata kao autentična osoba, pojedinac koji na isti način kao i svi drugi ima iste osećanja, potrebe, prava, čija kolica predstavljaju noge, beli štap oči… a ne da je reč o nekoj „falinki”, nekom sa manjim sposobnostima, ko je manje vredan. Zbog toga je i odnos prema ravnopravnosti sistemski pogrešan.

Kakav taj odnos treba da bude?

Nedavno sam sam čitao svedočenje Jana Gruea koji se kreće iz pomoć invalidskih kolica, profesor koji izučava invalidnost I klasifikaciju bolesti. Sa sedam – osam godina morao je da nauči da se koristi kolicima. “Krivulja učenja bila je strma i sudario sam se s pokojim stablom jabuke. Ali nakon nekoliko meseci veština je savladana, a nakon nekoliko godina prestao sam da razmišljam o kolicima kao nečem što je odvojeno od sebe. Ona su na mnogo načina produžetak mog tela…”

“Sva tela osećaju užitak na svoj način, bilo da je reč o detetu koje tek pravi prve svoje korake, ljudima u invalidskim kolicima ili pešacima.”

***

Dok smo pričali o pozitivnim primerima (manjinskim), obeležavali Nacionalni dan davanja u prelepoj Botaničkoj bašti, po predivnom vremenu koje niko nije očekivao, slaveći dobročinstvo, odajući priznanja dobrotvorima, promovišući pristupačnost, diveći se Mihailu Gordiću koji je sjajno moderirao događaj…mogli smo  da pratimo i informacije iz Niša koje  svedoče na ubedljiv način o teškim problemima sa kojima se kao društvo suočavamo. Na prvom mestu to je problem celog društva, jer se legitimiše kao neravnopravno, nedemokratsko, društvo koje ne poštuje konvencije kojima se obavezalo, koje ne poštuje svoje izabrane predstavnike u zakonodavnoj vlasti…

Šta se zapravo dogodilo? Niška skupština grada nije pristupačna. Jasmina je, kao što sam već pomenuo, izabrana odbornica grada Niša. Transfer blama je najmanje što se može očekivati kada posmatrate fotografije na kojima Jasminu Barać Perović neko unosi na zasedanje skupštine čiji je odbornik. Kada uz to znate da sama plaća pratioca (iako ima pravo da joj to obezbedi grad, lokalna samouprava, skupština grada), verovatno i niz drugih troškova. Ona je izabrana na listi vladajuće stranke.

Ne mogu da razumem toliko propuštenih godina, od demokratskih promena u Nišu, Srbiji, pa od promena tih demokratskih promena da se niko nije našao da omogući ravnopravnost svima u pristupu skupštini grada Niša. Ali još teže mogu da shvatim cinizam predsednika skupštine koji javno na fejsbuku odgovara nekome ko mu kaže da sam treba da unosi odbornicu dok ne omogući tu ravnopravnost.

“Verujem da se nudiš za taj posao obzirom da si “svestran”… pa u pravnoj oblasti…”

U različitim komunikacijama shvatio sam da je procenjeno da jedna osoba sa invaliditetom na četvrtoj poziciji izborne liste vladajuće stranke može doneti glasove desetak ili dvadeset odsto stanovnika. Logično bi bilo da ista osoba, kada se pobedi na izborima, postane nešto u sektoru za socijalna pitanja i pitanja vezana za osobe sa invaliditetom. Ipak, neko je procenio da ta izabrana osoba i ne mora da dolazi na sednice zakonodavnog tela grada, ili ako već hoće da dođe, da će se naći neki snagator ko će je preko ramena uneti… I da će se dobiti poeni koji govore o napretku kada je reč o položaju osoba sa invaliditetom.

Čak možda ni to… već sam “ćar” da se dobio određeni broj glasova.

Zbog ovog i sličnih primera, neophodno je da se postigne nulta toleracija za sve državne institucije kada je reč o pristupačnosti. Pre svega da ne bude onih koji na svoj način tumače sopstvene obaveze, ili lažnih obećanja za one kojima nedostaju elementarna prava.

Veliki broj aktivistkinja i aktivista za prava osoba sa invaliditetom je preumorno od preduge bitke koja ne donosi rezultate. Godinama ulažu ogroman trud da bi postigli neki napredak u toj oblasti. Ljupka Mihajlovska, Mihailo Gordić, Jasmina Barać bili bi najkredibilniji državni sekretari, pomoćnici ministara, sekretari u gradovima i opštinama. Umesto toga, realnije je očekivati da će biti meta tabloida ili tabloidnog pristupa novinarstu, istini i sudbini osoba sa invaliditetom koja se najčešće medijski može videte kroz ekstreme.

Bitku godinama biju sami. Sad je vreme da im se pridružimo, imali ili ne invaliditet, i da ne dozvolimo da se izgubi sav njihov i trud drugih kada je reč o ostvarivanju univerzalnih standarda.

“Srbija bez barijera” kampanja je koju realizuje Srpski filantropski forum povodom Nacionalnog dana davanja koji je deo Projekta za unapređenje okvira za davanje koji finansira Američka agencija za međunarodni razvoj USAID Serbia, a sprovodi Koalicija za dobročinstvo, koju predvodi Fondacija Ana i Vlade Divac. Ostali članovi Koalicije su Trag fondacija, Catalyst Balkans, SMart Kolektiv, Srpski Filantropski Forum, Forum za odgovorno poslovanje i Privredna komora Srbije.