Memorijalni centar „3. i 4. maj 2023. godine“ (FOTO/VIDEO)

Autor: Veran Matić

Protekle subote uveče pozvao me je Saša Panić, tata Kristine i Milana koje je monstrum ubio sa drugarom Daliborom u Duboni, pre toga lišivši života pet mladića u Malom Orašju, kao i šestog koji je podlegao ranama više od mesec dana kasnije. Dobili su tog dana, godinu posle tragedije, vežbanku u kojoj je Kristina, kao učenica četvrtog razreda gimnazije u Mladenovcu, baš tog 4. maja pisala rad na temu „U kakvom društvu živimo?“ Taj „pismeni“ je zrela refleksija na užasan zločin u OŠ Vladislav Ribnikar. Odgovore na važna pitanja nije dobila, jer je po istoj matrici koju je kritikovala u radu, istog dana, zajedno sa rođenim bratom, ubijena. I danas, godinu kasnije, nema odgovora ni njenim roditeljima na brojna pitanja koja je Kristina postavila. Lekcija Kristine Panić (FOTO) – Javni servis

Tekst je vrlo dobro čitan sa puno reakcija, međutim nije prenošen u drugim medijima onoliko koliko smo očekivali. Ne bi bilo dobro da to znači pad zainteresovanosti za ove teme, naročito ako je reč o pametnim tekstovima bez senzacionalističkih elemenata. Tamo gde je bilo prenošenja, morali smo da intervenišemo kada se u tekst ugrađivala fotografija ubice. Ali, kao što sam već napisao, i ovaj Kristinin rad mora da uđe u buduću knjigu koja bi bila neka naša verzija dnevnika Ane Frank, sa mislima, idejama, stavovima, literarnim radovima naših anđela stradalih 3. i 4. maja 2023. godine. 

…

Ove nedelje operisan je i Jovica Stevanović iz Dubone, koji je od ranjavanja postao paraplegičar, i koji mi je na obeležavanju godišnjice masovnog ubistva u Malom Orašju ispričao da, pored ostalih problema, ima i kamen u bešici i da mu je rečeno da sačeka slobodno mesto za operaciju iako je trpeo stalno jake bolove. Ministar zdravlja je odmah reagovao nakon mog poziva i narednog dana Jovica je primljen u zdravstvenu ustanovu i operisan. Deo bolova je otklonjen. Ostaje bitka za bolje uslove za banjsku terapiju koja je permanentno neophodna Jovici, naročito sada kada ima pomaka u njegovom oporavku. I na tom pitanju treba skršiti pravila koja su pravljena očigledno za neke regularne situacije, a ne za katastrofe u kojima u masovnim zločinima ima teško ranjenih.

Jovici i ostalim ranjenima neophodno je da sistem da podršku koja će biti doživotna u svim oblastima: zdravstvenoj i socijalnoj, ekonomskoj i obrazovnoj. Isto i porodicama ubijenih.  

…

Ove nedelje učenici gimnazije Stefan Nemanja imali su premijeru mjuzikla Lotrek u pozorištu Akademija 28. Ovaj događaj planiran je kao redovna aktivnost učeničke pozorišne sekcije, roditelja, nastavnika i uprave škole za prikupljanje sredstava za sećanje na žrtve zločina 3. i 4. maja. 

FOTO GALERIJA SA MJUZIKLA: Privatna arhiva

Bio sam na toj divnoj, raskošnoj, ambicioznoj predstavi. U velikoj entuzijastičnoj priči… bajci. Kao da sam na bini gledao sve talentovane mlade anđele iz Ribnikara, Malog Orašja i Dubone. I zaista, kreativnost je najefikasniji oblik otpora, umetnost, ljubav prema lepoti… I to nije bilo protokloarno. Svi akteri su napravili kreativni projekat i paralelno sa njim tražili dodatni smisao. Njihova mladalačka radost dobila je važnu dimenziju, pijetet prema žrtvama, empatiju, ali i aktivnu želju da se konkretno pomogne. 

Roditelji, škola i gledaoci su prikupili oko 200.000 dinara za podršku ranjenima u Malom Orašju i Duboni. Postoji mogućnost i za reprize sa istom humanitarnom namerom. 

VIDEO SA MJUZIKLA

Žao mi je što nisam imao vremena da napišem sadržajniji tekst na ovu temu, ali se divim učenicima, nastavnicima i upravi koja je napravila ovu nezaboravnu predstavu za publiku. I za sebe i za one bez kojih moramo da živimo.

…

Narednog dana sreo sam se sa Andrijanom, njenom mamom i sestrom iz Malog Orašja, posle kontrolnog pregleda. Andrijanu i porodicu upoznao sam nakon pisma sestre Aleksandre, koje nam je otvorilo oči o položaju ranjenih. 

Ranjenu Andrijanu još ranjavaju (FOTO) – Javni servis

I od tog trenutka vodimo „bitku za ranjene“. Jedna od najhumanijih dimenzija u partizanskom pokretu bila je briga o ranjenima. Ne znam koliko je ova paralela adekvatna, ali mi se čini da je neverovatna nepravda da i danas, godinu dana kasnije, postoje oni koji ne veruju da postoje ranjeni sa toliko povreda i dugoročnih posledica po zdravlje. I sa potrebama. 

Kada smo pokrenuli akciju solidarnosti za Andrijaninu porodicu, prve su se aktivirale porodice ubijenih u Ribnikaru, uz kolege novinare. Potom je Jovan Mitrović, član familije koja je desetkovana zločinom od 4. maja, trčao do manastira Tumane da bi se prikupila nova sredstva. I danas, međutim, nema sistemskog rešenja. Ali akcije solidarnosti su pomogle. 

Za mene je bila neverovatna sreća što sam sada imao priliku da razgovaram sa drugačijom Andrijanom – nasmejanom, komunikativnom, sa emitovanjem želje da se bori, iako i dalje vrlo često ima problem sa ulaznom ranom jednog od metaka koji je došao s leđa. Bilo mi je drago što sam mogao da vidim da je i mama Milana „zdravija“ nego ranije, kao i sestra Aleksandra sa sinom rođenim pre godinu dana.

Neopisivo je važno da budemo sa njima i da delimo sve probleme i rešavamo ih. Andrijana završava srednju školu i pitanje je da li će odmah moći da nastavi sa studijama. To znači da će samohrana majka izgubiti i elementarnu društvenu podršku od 30-tak hiljada dinara. 

Nisam siguran da država traži ili ima rešenje. Zbog toga moramo da ga nađemo mi. Andrijana, Nemanja, Jovica, Jovan, Anđela, Ivan, Nevena, niko od njih nikada u životu ne bi trebalo da razmišlja o tome da li će dobiti adekvatnu zdravstvenu podršku, pravo da se obrazuje, da dobije posao. Svi su oni naša porodica. 

Kao porodica, moramo da se pobrinemo za svoje najbliže i uradimo ono što država nije i izgleda neće. Da obezbedimo sigurnost porodicama i ranjenih i ubijenih, stipendije, perspektivu, mogućnosti… 

…

Betina fotografija godine je manifestacija koja detektuje ključne događaje u godini iza nas. I ove godine pobednička fotografija je ikona ispred ulaza u Ribnikar iz Ulice Kralja Milutina. Ali u užem krugu najvažnijih bilo je nekoliko fotografija vezanih za ove sada najvažnije trenutke u našim životima…

Sve ovo o čemu govorim, pišem i objavljujem vidim kao sadržaj Memorijala. Sam proces osnivanja ustanove trajaće nekoliko godina, ali mi ne smemo da gubimo vreme. Da budemo tu sa strane i čekamo da neko obavi naš posao. Memorijal smo mi. Memorijal su neophodne promene, adekvatna reakcija. Memorijal mora da pobedi da bismo preživeli. 

Ali važno je da znamo da smo svi mi memorijal, sa našim osećanjima, solidarnošću, pamćenjem, spremnošću da pomognemo, i ako to zaboravimo, poništimo, onda to najviše govori o nama. 

…

15. maja je bilo 35 godina od osnivanja Radija B92. Toliko neverovatih ljudi koji su prošli kroz ovaj Radio ovu nedelju uvek čine čudesnom. I ponosnom. Ne samo kroz sećanje, već i kroz dalji život tog medija u radu njegovih nekadašnjih ljudi u brojnim drugim medijima, kulturnim institucijama, na društvenim mrežama … Taj radio živi kroz njihova neverovatna postignuća.

Za mene su vrednosti divnih mladih ljudi naše nasleđe, onih vrednosti koje su se, kao i vrednosti Radija B92, zagubile u nacionalnim i globalnim olujama. Ali to nikada ne sme da nam bude opravdanje. 

Zbog toga je jako važno da sve činimo da sada prozvodimo sadržaje koji su važni kao deo memorijala, i da isto to nastavimo da radimo i onda kada on bude institucionalno uspostavljen.