Javni čas

Autor: Veran Matić

Tog jutra je ispred ulaza u prostor masovnog majskog stratišta po prvi put vladala  pomalo drugačija atmosfera. Uz puno tuge i pijeteta, sa novonadošlim traumama, posle deset meseci okupljanja se ispred mesta zločina začuo pritajeni mladalački smeh, kao znak male katarze za sve koji su se u tom trenutku našli na tom mestu.    

Po prvi put su se u redovnom terminu protesta, sredom u 8:40, zajedno pojavili učenici 8/6 sa svojim roditeljima, kojima su se priključili i đaci drugih odeljenja. Bila je to spontana reakcija na zbivanja koja su se prethodnih dana desila u ovoj školi, kada je u rancu jednog đaka pronađen nož zahvaljujući učenicima koji su već jednom pronašli nož „skakavac“ kod istog učenika, koji je prošlog juna drugaricama najavljivao da će ponoviti Treći maj… 

Tim povodom sam dan ranije napisao tekst o saznanjima, hronologiji događaja i nereagovanju, o svemu o čemu, uglavnom, nismo imali priliku da pročitamo u medijima. Ispred škole me je, tim povodom, dočekalo više reporterskih ekipa. Novinari su želeli da čuju više o saznanjima koje sam objavio, da razumeju prirodu protestnog okupljanja i prvog javnog časa na ulici ispred mesta zločina. Okupljenim medijima sam preneo sve što sam objavio i pojasnio stavove koje  mesecima unazad objavljujem, uz priče o stradaloj deci, njihovim porodicama, propustima koji su doveli do masovnih ubistava i koji se neprekidno čine proteklih deset meseci. 

Veče pre ovog događaja, o javnom času sam razgovarao sa Jasminkom Petrović, divnom i plemenitom osobom, izvanrednom pedagoškinjom i sjajnom književnicom. Jasminka je i članica multidisciplinarnog tima koji se bavi temom memorijalizacije vezane za zločine 3. i 4. maja. Ona naprosto pleni svojevrsnim pozitivnim pristupom teškim temama i kompleksnim situacijama. Iako nisam čuo koju je magiju koristila u komunikaciji sa okupljenim osmacima, mogao sam da vidim i čujem pritajene osmehe bazirane na Jasminkinoj neposrednosti i spontanosti u komunikaciji sa petnaestogodišnjacima koji su se aktivno uključili i kojima je, uz pominjanje ljubavi, izmamila gestove koji su na kraju završili njihovim zagrljajima. 

Uveren sam da je tokom ovog javnog časa na razumljiv, popularan, interaktivan i inkluzivan način sa okupljenim đacima na ulici razmenjeno niz ohrabrujućih poruka. Uz ulivanje nade, ova preko potrebna ohrabrenja su im neophodna na raskršću puberteta i zrelosti,  između doživljenih trauma koje i dalje traju, u vremenu straha koji iznova doživljavaju zbog nesankcionisanog učenika kojem ide na ruku nedostatak osmišljene, ozbiljne i odlučne akcije protiv nasilničkog ponašanja u školi. 

Javnom času je, kao posmatrač, prisutvovao i VD direktora škole, za kojeg Danas navodi da je sprečavao đake koji su bili u to vreme na nastavi da se pridruže simboličnom javnom času. To su isti oni đaci kojima je preporučeno da se na Međunarodni dan borbe protiv vršnjačkog nasilja pojave u roze odeći, protiv čega su se javno pobunili i pojedini roditelji.  

Senzbiliranost odeljenja 8/6 postoji i zbog činjenice da je od prvog do sedmog razreda u to odeljenje išla Ema Kobiljski, zajedno sa Katarinom Martinović, koja je tamo bila od trećeg do sedmog razreda, kada su prešle u bilingvalno odeljenje, u kojem su tragično stradale. Upravo u tom 8/6, jedan učenik je još u junu mesecu prošle godine govorio drugaricama da će ponoviti Treći maj, zbog čega je sa roditeljima saslušavan u PU Vračar. O njegovom ponašanju je obaveštena uprava škole. 

Iako su se pretnje ponavljale i bile prijavljivane, do ovoga trenutka one nisu zavredele ni disciplinski ukor, tek prošle nedelje odlučeno je da ovaj đak pohađa nastavu onlajn. Takva pasivnost je rezultirala samoorganizovanjem đaka, koji su pre desetak dana pronašli drugi nož u njegovom rancu. Smišljena akcija zamagljivanja, zatrpavanja, relativizacije i kupovine vremena, kako bi se izbegla odgovornost za ovakav ozbiljan propust, rezultirala je samoorganizovanjem roditelja brojnih osmaka, od kojih 8/6 nekoliko dana nije pohađalo nastavu a neki učenici i roditelji i dalje istrajavaju u odluci da je ne pohađaju dok ne dobiju tražene odgovore. 

Otuda nam prizor javnog časa đaka sa Jasminkom Petrović na ulici, uz prisustvo  roditelja, pored kedrova, sveća, cveća, i fotografija sa kojih nas gledaju nevino stradali, govori da je takvo zajedništvo ne samo moguće već je i preduslov za dalji život, za sećanje, za konstantno i pravovremeno reagovanje i za kreativno iskazivanje saosećanja primerenih vrednostima koje su krasile živote naših anđela.  

Tokom proteklih deset meseci, iskrenim zajedničkim naporima već je trebalo  dosegnuti podrazumevajuće prećutne standarde koje treba poštovati i unapređivati u domenu kulture sećanja, jačanja zajedništva i međusobnog  približavanja. Tim pre je posle prvog javnog časa teško razumeti razloge zbog kojih i dalje nemamo jedinstvo đaka, roditelja, nastavnika, uprave škole i građana na sličnim manifestacijama. Javni čas Jasminke Petrović potvrda je da je moguće povezati dostojanstveno obeležavanje, sećanje, učenje, ljubav i nadu.