Evropske (dez)integracije

Piše: Veran Matić

Holandija, Belgija, Nemačka, Švedska, Finska i Bugarska usprotivile su se otvaranju novih poglavlja pozivajući se na nezadovoljavajuće stanje u domenu vladavine prava kao i ozbiljno kašnjenje u reformskim procesima.

Ambasador Evropske unije u Srbiji Sem Fabrici danas je bio više nego direktan po tom pitanju na sastanku skupštinskog Odbora za evropske integracije. Jasno je poručio da “postoje oblasti u kojima nije načinjen nikakav napredak poput Poglavlja 23 (pravosuđe i osnovna ljudska prava) u kojem nema napretka ni u sektoru pravosuđa ni u slobodi medija”.

Ovakva ocena samo potvrđuje navode iz zajedničkog saopštenja čak 75 nevladinih organizacija koje su izrazile ozbiljnu zabrinutost “povodom zastoja evropskih integracija u 2020. godini”.

Sukob između ministarke za evropske integracije Jadranke Joksimović i nevladinog sektora produbljen je na plenarnoj sednici Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji na kojoj je iznet stav da mnoge organizacije civilnog društva misle da u procesu evropskih integracija “Srbija ne samo da stagnira već nažalost, nazaduje.”

Ministarka Joksimović je veoma oštro reagovala na ovakve ocene smatrajući da je pristup nevladinih organizacija prevaziđen i da po osnovu nove metodologije o pristupanju više nisu bitna poglavlja već klasteri.

Pratim rad velikog broja nevladinih organizacija, potpisnika apela usled zastoja evropskih integracija i znam sigurno da ministarka nije u pravu kada kaže da “oštrina Nacionalnog konventa odudara od civilnog društva i onoga što bi organizacije civilnog društva trebalo da imaju, izbalansirani odnos, koji bi uključio i civilno društvo koje ima potpuno drugačije viđenje.”

Ne znam da li ministarka Joksimović ovim priziva GONGO (ne)vladine organizacije, organizovane od strane države, koje treba da se inflitriraju u civilno društvo i u domenu evropskih integracija načine ono što su već uradile u medijskom sektoru?
To nikako ne bi bilo dobro.

MInistarka Joksimović vrlo dobro zna da kritike nisu od juče i da Srbija već više od godinu dana nema zvaničnog pregovarača sa Evropskom unijom. Po meni, sasvim dovoljno da nas ne smatraju iskreno posvećenim evropskim integracijama.

Otvaranje samo dva poglavlja u dve godine porazan je razultat na koji dobronamerno ukazuje civilni sektor želeći promenu nabolje.

Moje iskustvo mi govori da su zamerke Brisela na mestu pogotovo u domenu pravosuđa i medija.
Najmanje jednom nedeljno pišem o suđenjima za ubistvo Slavka Ćuruvije i Milana Jovanovića. I znam da ove godine nijedno nije okončano. Apelacioni sud je ukinuo prvostepenu presudu u procesu “Ćuruvija” i započelo je novo suđenje pred Specijalnim sudom. O suđenju MIlanu Jovanoviću koje ulazi u 2021. godinu da i ne govorim.
Šta je to drugo nego nazadovanje?

Napredak ne predstavlja ni činjenica da je Medijska strategija usvojena krajem januara a Akcioni plan tek početkom decembra. Ova godina je izgubljena za medijske reforme.

I to nam Evropska unija poručuje u svom izveštaju. Možemo da se ljutimo poput ministarke ali ne treba zbog toga da nam bude kriv civilni sektor koji dobronamernim apelom ukazuje da se nešto mora menjati u dosadašnjem pristupu.
Ako se ništa ne promeni, jaz će biti sve veći i dublji umesto konsezusa o evropskim integracijama kao o strateškom cilju kojem Srbija iskreno a ne samo deklarativno teži.