Ako nema zahvalnosti, nema ni solidarnosti

Piše: Veran Matić

Danas sam posetio Tomislava Simonovića, koji je napisao kapitalnu knjigu „Džon V. Frotingam – zaboravaljeni srpski dobrotvor“. Pun stan vrednih dokumenata o najvećem dobrotvoru posebno srpske dece, siročadi od 1914. do 1935. godine.

Zajedno pripremamo tekst predloga da se ovom velikom humanisti dodeli ulica u Beogradu, izgradi spomenik, da se u Vranju obnovi zgada koju je napravio Frotingam kao dom za decu bez roditelja, da se u Kamenici postavi obeležje na zgradu koja je vlasništvo Frotingama, gde je takođe bio dom za decu Amerikanski dom, u kojem su sada Vojvodina vode, a bez oznake šta je tu bilo između dva rata…

U Srbiji (kao i Makedoniji, u kojoj je ostavio još više traga) ne postoji znanje o tom velikom čoveku koji je toliko uložio, sa svojom porodicom i prijateljima, u preživljavane srpskog naroda, obrazovanje dece, kroz školovanje, stipendiranje, podršku porodicama itd…

Mislim da je deficit zahvalnosti ozbiljna patologija. Ako kao narod, nacija, ljudi sa određenog prostora, nemate sposobnost identifikovanja dobročinstva, počinjenog bez ikakvog interesa, iz čiste ljubavi, onda vam ozbiljno nešto nedostaje. Ko ne zna da prima pomoć i podršku sa zahvalnošću, ne zna ni da daje, deli. Da vaspitava, uči za elementarne vrednosti.

Porodica ovog velikog čoveka je sačuvala sve ono što mi nismo. Spremni su i da sve to poklone ako bi ta svedočanstva bila iskorišćena na pravi način.

Kunemo se u dobročinstvo i zadužbinarstvo 19. i početka 20. veka, a zadužbine uglavnom nemaju više funkciju koju su namenili zadužbinari, obrazovnu, humanitarnu, zdravstvenu. Ostale su samo oznake o zadužbinarima na zgradama. Tužno. Moramo promeniti takav odnos prema zadužbinarima, filantropima, dobročiniteljima, da bi današnji dobročinitelji to postali u punom kapacitetu, sa svim mogućim željama koje imaju, a koje sputava ovakav odnos prema dobročinstvu.

Zahvalnost je prvi nivo.

Zbog toga, prvenstveno na sećanju na primer Džona Frotingama, a i drugih, treba napraviti presedane. Odati istorijsko priznanje, zasnovano na svim činjenicama kojima sada raspolažemo. Vratiti funkciju objektima koji postoje ili koje je moguće obnoviti, obeležiti zdanja čiji je neimar bio Frotingam i koje su imale prosvetiteljsku ulogu siromašnih mladih u Srbiji.

Za Srpski filantropski forum, ovo će biti jedno od važnijih pitanja i u ovoj godini i narednim godinama. Delo Džona Frotingama i njegovih saradnika, prijatelja, mora biti deo obrazovnog sistema, kulture u meri u kojoj će to biti adekvatna mera zahvalnosti, ali najviše učenje dobročinstva, dobrote za sadašnje i nove naraštaje.

I mora biti deo legitimizacije srpsko-američkog prijateljstva, koje dokumentuje saznanje o istoriji odnosa i o tome koliko su temelji tih odnosa, velika šansa za poboljšanje odnosa danas i u budućnosti.

Tomislav Simonović je jedan od onih posvećenih intelektualaca koji svojim angažmanom na svim nivoima nastoji da kompenzuje nacionalne deficite. Sa najboljom namerom. Svojom posvećenošću i delom stekao je poverenje porodice Džona Frotingama i u mogućnosti je da realizuje sve ono što bi bila adekvatna zahvalnost, odavanje priznanja, i pravljenje institucije koja bi trajno bila garant da će ogroman humanitarni, prosvetiteljski projekat biti memorisan i u funkciji obrazovanja novih generacija za plemenitost koja se dogodila.

Beograd, Vranje, Sremska Kamenica, država Srbija, Sjedinjene Američke države, Srpski filantropski forum moraju se okupiti oko sećanja na Frotingama i velikog broja drugih dobrotvora, kako bi ispravili nepravdu činjenu decenijama, eliminisali zaborav i kako bi stvorili nove pozitivne energije, nova dobra dela i prostor za razumevanje i mostove protiv konfrotacija i mržnje.

U ovoj knjizi postoji najmanje 50 ličnosti kojima bih odmah odao priznanje, pronašao naslednike i doveo ih u Beograd, Kamenicu, Vranje… Uveren sam da bi to više koristilo nama nego njima, a tim porodicama bio bi to, siguran sam, podsticaj da promene neko negativno mišljenje o nama a možda i nastave misije svojih predaka. A i ako ništa ne učine, dužni smo da se zahvalimo.

Zašto smo toliko siromašni sa terminima koji simbolizuju zahvalnost?

***

Stičem utisak da nije dovoljno zapažena vest o obeležavanju prve decenije postojanja institucije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.

Nevena Petrušić, kao prva poverenica, a naročito Brankica Janković kojoj je upravo istekao mandat, značajno su doprinele pozitivnom imidžu koji se vezuje za ovu instituciju. Brankica Janković ima proaktivan stav, dobro pliva u političkim vodama ne prećutkujući ništa na šta se mora ukazati i osuditi. Sa Brankicom sam vrlo dobro sarađivao i pre nego što je postala poverenica. Prepoznavala je važnost akcija koje smo pokretali i značaj učestvovanja vlasti, da postoje oblasti u kojima samo zajedno možemo pomerati napred.

Upravo je Brankica Janković primer kako se, fino balansirajući, može uspeti da se izbegne da kritika vlasti bude predstavlja i shvaćena kao opoziciono delovanje. Bilo bi veoma korisno da Brankica dobije još jedan mandat. Bio bi to znak da postoji prostor za volju da se menjaju loši trendovi kada je reč o merenju demokratičnosti i sloboda na ovim prostorima. A ona lično, i ova institucija, mogli bi bitno da doprinesu uspostavljanju i snaženju dijaloga između civilnog sektora i institucija. Ponosan sam i na “b92” dopinos izgradnji ove institucije.

Plaši me mantra „što gore to bolje“. Ili skršimo sve što nije potpuno naše.

***

Ne znam šta više volim – da pročitam knjigu pa vidim film, ili vidim film pa pročitam knjigu. Nemam predrasude, mada mislim da oni koji vide film u većini slučajeva nemaju želju da pročitaju knjigu. A opet, deca sada više i ne čitaju već idu odmah na video, film… ili sažetke lektire.

Gledao sam 1990. godine četvorodelni serijal „Goli život“ o dve velike žene, Ženi Lebl i Evi Panić Nahir, koji su uradili Danilo Kiš i Aleksandar Mandić. Poslednji serijal emitovan za ceo zajednički jugoslovenski prostor iz studija u Sarajevu. Jevrejke iz Srbije preživele fašističke pogrome, doživele su da u socijalizmu zbog, danas bi se reklo, lažnih vesti i lažnih dojava prođu pakao koji su predstavaljali Goli Otok, Sveti Grgur,neposredno posle velike pobede nad fašizmom. Razgovore sa njima za televiziju radi Danilo Kiš koji nije imao TV aparat u svom domu. One žele samo njemu da svedoče. On završava snimanje. U obilasku Zida plača javljaju se bolovi u ramenu. Potom sledi dijagnoza da se kancer vratio. Kada se gleda i čita „Goli život“, vidi se razlog zbog čega su Ženi i Eva uslovljavale svedočenje zahtevom da ga iznesu isključivo Danilu Kišu. Njegova empatičnost, udubljivanje, saživljavanje napravili su istorijski događaj od razgovora sa ove dve veličanstvene žene. Zaista nedostaju takvi autori sličnih projekata vezanih za novije patnje i ratove na ovim prostorima.

Posle ovog serijala nastalo je nekoliko istorijskih dela, od nekoliko hit knjiga Ženi Lebl do sjajnog romana Dejvida Grosmana “Život se sa mnom mnogo poigrao” o životu Eve Panić Nahir. Objavljena je i kod nas prošle godine i fenomenalna je.

Hteo sam da kažem da je jedna vrednost serija koju sam video a ova knjiga potpuno nova nadogradnja. I opet osećaj stida i sramote, još i veći kada prođem pored Starog sajmišta, logora u kojem se dogodio holokaust, i u kom je ubijeno najmanje 20 hiljada Jevreja, Srba, antifašista i pripadnika drugih naroda sa ovih prostora. Zbog toga što tu još uvek nema Memorijala Staro sajmište.

***

Opet priča o našim deficitima, čiju cenu plaćamo: nedostatku empatije, sećanju, obeležavanja, verifikovanja prošlosti, saosećanju… I užas kada osećate da se krećemo u pogrešnom pravcu nedopustive revizije istorije, poništavanja vrednosti koje smo stvarali i evoluciji pozitivnih procesa, rezultata. Strašno mi smeta depresija koja je zavladala i nemoć koja se emituje kao zaraza, virus… Ženi i Eva nadvladale su sve strahote. Kiš, iako je umro pre emitovanja serijala, nadvladao je granice življenja. U odjavi serije čuje se Kišov glas: “Od svoje sam majke nasledio sklonost ka pripovedačkoj mešavini fakata i legende, a od svog oca patetiku i ironiju. Za moj odnos prema književnosti nije beznačajna činjenica da je moj otac bio pisac međunarodnog reda vožnje. To je čitavo kosmopolitsko i književno nasleđe. Moja majka je čitala romane do svoje dvadesete godine, kada je shvatila, ne bez žaljenja, da su romani izmišljotina i odbacila ih jednom zauvek. Ta njena averzija prema pustim izmišljotinama, prisutna je latentno i u meni.”