Usvajanje takozvanog Inckovog zakona izazvalo je još jednu nacionalno obojenu političku krizu u Bosni i Hercegovini.

Čitav problem s Olujom je u tome što politika i najveći dio društva u Srbiji misle da je ona pala s Marsa i da se ništa problematično nije događalo četiri godine do nje, dok hrvatska politika i dobar dio društva znaju da se puno problematičnih stvari i zločina dogodilo za vrijeme i nakon nje, ali se to pripisuje pojedinačnim incidentima i potpuno gura u stranu pred trijumfalizmom proslave.

Razigrala se, skoro pa zakrvila, politička ekipa po takozvanom regionu, kako se, da slučajno ne bi bila spomenuta mrska Jugoslavija, naziva teritorij te nekadašnje države; lete međusobne optužbe malih vođa još manjih ovdašnjih država, optužuje se pismima, rezolucijama…

Ako je verovati Đorđu Vukadinoviću, uredniku portala NSPM, Novak Đoković dugo nije hteo da shvati da ga Zapadnjaci ne vole zato što je Srbin i da, hteo-ne hteo, mora zajedno s njim, Vukadinovićem, i drugim Srbima da deli sudbinu jednog na Zapadu nevoljenog naroda.

Ništa me ne bi moglo naterati da gledam video igricu u kojoj – potpuna inovacija! – nastupaju živi ljudi, no dobro me je protresao slučajno uhvaćen zvuk, žalosni odjek Olimpijske himne.

Dida je rekao: „Ja tog Teslu ne da ne bi stavija na kovanicu od eura, nego ga ne bi stavija nigdi. Itnija bi ga u škovace di god da se nalazi. Da mi dođe na vrata pitat čašu vode, ne bi mu da.