"Život u mestu u kom je izgubljeno nečije dete nastavlja da teče. Ljudi se polako vraćaju svojim navikama, obavezama, životima. I to je do neke mere razumljivo – svako nosi svoj krst i gleda napred. Ali u domovima u kojima su ugašeni mladi životi, vreme stoji. Tamo gde su živele žrtve, svaki kutak čuva trag tuge. Svakodnevno se pale sveće, ukrašavaju se umrlice, obilaze grobovi, kao da se neko i dalje nada da će se pojaviti na vratima, da će se čuti onaj smeh, onaj glas…"