Nije mi poznat nijedan drugi slučaj da neka nezavisna i suverena država ne slavi ili barem ne obeležava dan kada je proglasila državnu nezavisnost i suverenost. A Republika Srbija 5. juna ne samo da ne slavi i ne obeležava, nego ga uopšte i ne pamti

Dok se u Srbiji nižu najstrašnija, nezapamćeno svirepa ubistva, dok kriminal i korupcija proždiru svaku instituciju, a iz oronulih bolnica stižu izveštaji koji izgledaju kao svesno treniranje granica ljudske izdržljivosti, Osnovni sud u Pančevu i ova država ima veće brige.

Mnogi se pitaju otkud ja, lekar pulmolog, u sudnici na svakom ročištu jednog maratonskog sudskog procesa. Odgovor je jednostavan, ljudski i prijateljski. Unutra sam jer je njegova majka, naša draga gospođa Zita, mudro osetila da je za Andreja bolje i lakše da u toj "strašnoj" sudnici sedim ja, a ne ona, a Andrej se sa tim složio. I dok novinari, kada se uopšte i pojave, uglavnom čekaju ispred zgrade, u parku, da bi uzeli brze faktografske izjave od advokata, ja provodim ta tri ili četiri sata unutra. Slušam ono što se prećutkuje, beležim detalje i prenosim ih javnosti, našim zboranima i sugrađanima. Jer neko mora da svedoči o tome kako sistem pokušava da slomi jednog divnog mladića iz našeg komšiluka.

U našem komšiluku više niko ne kuca na vrata iz pristojnosti. Dolaze da snimaju, zastrašuju, prete i proveravaju ko još misli svojom glavom. Dok država liči na loše režiranu tragikomediju, obični ljudi, naročito žene, postaju poslednja linija otpora strahu.

„Onaj ko ne može da živi u zajednici ili kome ništa nije potrebno, jer je sam sebi dovoljan, nije deo države te je ili zver ili bog.” Aristotel

Šesto ročište u maratonskom procesu suđenja Andreju Tanku donelo je tri sata napetosti, iscrpljenost i predlog za psihijatrijsko veštačenje!?

Prošle bezmalo dve nedelje od izbora u Mađarskoj, a o diverziji na gasovodu ćute vojska i policija, ćuti general-potpukovnik Đuro Jovanić, ćuti zvanična Srbija: kao da su u Kanjiži pronađena dva paketića vlažnih maramica pored odvodne cevi u javnom zahodu, a ne dva paketa plastičnog eksploziva pored ključne gasovodne cevi između Srbije i Mađarske!

Kada se kontekst ukloni, ostaje tek ledeni prizor umirućeg 84-godišnjaka. Iskorači li iz nametnutih moralnih okvira, čovjek jedino može poželjeti da se “iscrpljeni general” Mladić nekim čudom zdravstveno oporavi – makar uz pomoć međunarodnoga liječničkog konzilija – e kako bi u haškoj rupi trunuo što duže

U Narodnoj skupštini Srbije svašta se dešavalo i dešava. Ali poslednjih dana svedočimo svojevrsnoj eskalaciji.Nečemu što sve te epizode prevazilazi. U roku od svega dva dana, sa mesta koje bi moralo da podrazumeva minimum političke kulture, izgovoreno je niz uvreda, insinuacija i otvoreno mizoginih komentara.

Termin „šiptar“ u savremenom javnom prostoru Srbije više nije tek sporni etnonim niti pitanje lingvističke nijanse. Njegova upotreba danas funkcioniše kao jasan indikator jednog šireg obrasca: političke radikalizacije jezika, medijske dehumanizacije Albanaca i pretvaranja etničke uvrede u normalizovan javni govor. To se vidi na više nivoa istovremeno — u tabloidima, u političkom govoru, na protestima, u navijačkom jeziku, ali i u pokušajima dela društva da takav obrazac ospori.