Spavanje i san: Hrabra Britanka koja je pronikla u tajne kontrole snova

7. October 2020.
Pre gotovo jednog veka, ekscentrična dama iz Engleske pronašla je tajne kontrole snova.
gregory-pappas-rUc9hVE-L-E-unsplash (1)
Foto: Gregory Pappas / Unsplash

Avanture u koje se potom upustila istražile su granice svesti, a savremeni naučnici tek hvataju korak.

Kao što se u mnogim noćnim morama dešava, Meri Arnold-Forster je neko proganjao.

Činilo se da se nalazi u Londonu u doba Prvog svetskog rata i nekako se umešala u opasan slučaj špijunaže.

„Uspela sam da uđem u trag složene i opasne zavere protiv naše zemlje”, zapisala je u dnevniku.

„Kada su otkrili koliko znam, zaverenici su se okrenuli protiv mene”.

Na kraju je uspela da pronađe sklonište, ali oni su joj se približavali.

„Glavni zaverenik, čovek belog lica sa polucilindrom, pratio me je do zgrade u kojoj sam se skrivala i koja je do tada već bila opkoljena”.

Mnogi od nas bi se u tom trenutku probudili obliveni hladnim znojem, ali Arnold-Forsterova je ipak bila snažnija.

Otkrila je metodu „kontrole snova”, što znači da je bila sasvim svesna da spava i da je sve oko nje, progonitelj, njegov polucilindar, samo tlo na kojem je stajala, plod njenog uma.

Međutim, umesto da pobegne, odlučila je da se prepusti uzbudljivoj poteri.

„Sav strah je nestao i u meni je postojalo ugodno osećanje velikog junaštva, u kome u potpunosti uživaju samo oni koji se osećaju sigurno”.

Noćni užas se pretvorio u „očaravajući san o avanturi”, omogućavajući joj da proživi maštarije o intrigama i špijunaži iz udobnosti svog kreveta.

Lucidni snovi su sada dobro poznati, ali je na početku prošlog veka bilo malo ljudi koji su istraživali njihov potencijal.

Inspirisana sopstvenim uspehom, Arnold-Forsterova je ubrzo iskoristila noćne pustolovine kako bi se dotakla nekih od najvećih misterija našeg sna.

Šta se događa sa umom u neobičnoj „zoni sumraka” između sna i jave?

Odakle dolaze slike naših snova? I zašto sećanja na snove ispare poput jutarnje magle?

Rezultat je detaljan „turistički vodič” kroz svet snova, koji ocrtava granice svesti onako kako nikada ranije nisu bile istražene.

Njena otkrića se nisu slagala ni sa čim što je napisano u to vreme, ipak, istorija je dokazala da su mnoge njene teorije bile tačne. Čak i sto godina kasnije, naučnici su i dalje inspirisani ovom nepoznatom pionirkom.

Možda ćete i vi pronaći korisne savete o načinima kako da začinite sopstvene snove.

Meri Arnold-Forster je rođena 1861. godine u engleskoj aristokratskoj porodici.

Njen suprug je bio političar Hju Oukli Arnold-Forster, nećak proslavljenog E.M. Forstera, pisca „Sobe s pogledom” i „Puta u Indiju”.

Mogla je ostati puka fusnota o životu ovih moćnika, da u dobi od šezdeset godina nije objavila malo poznatu knjigu „Studije u snovima”.

Ona ne otkriva kada je tačno započela istraživanja, ali izgleda da se ozbiljnije počela zanimati tokom Prvog svetskog rata, kada su je proganjali snovi o smrti njenih sinova na frontu.

Otkrila je da je rešenje ponavljati neku vrstu mantre tokom dana i neposredno pre spavanja:

„Ovo je samo san. Ako se probudiš, biće gotovo i opet će sve biti dobro”.

Kao što se i nadala, čarolija je našla put do njenih snova, tako da je shvatila da je usred fantazije. Ubrzo su vizije strašnih telegrama prestale da je proganjaju tokom noći.

„Bilo bi teško izraziti kakvo je bilo olakšanje što znam da mogu da legnem i spavam oslobođena takve strepnje”, napisala je.

Stičući ovu svest tokom spavanja, otkrila je metodu lucidnih snova. Zapravo, mantra koja se ponavlja pre spavanja, poznata i kao „autosugestija”, sada se smatra jednim od najboljih načina da se postignu lucidni snovi.

Kao i mnogi lucidni sanjari pre nje, Arnold-Forsterova je ubrzo shvatila da ne mora da se probudi iz ružnog sna kako bi izbegla užase.

Umesto toga, mogla je kada jednom uvidi da sanja, da se prepusti maštarenju i uživa u smelim avanturama.

Naročito je želela da isproba granice tela u svetu snova, kao i sposobnost letenja.

„Blago se odgurnuvši nogama ili poskočivši, napuštam tlo”, napisala je.

„Laganim veslajućim pokretima ruku ubrzavam tempo letenja i to koristim kako bih dostigla veću visinu, ili kontrolisala pravac, naročito kada prolazim kroz uzak prostor, poput vrata ili prozora”.

U snovima bi se čak oblačila u „suknju za letenje” koja joj je skromno pokrivala stopala dok lebdi nad zemljom.

Na njeno iznenađenje, veština je zahtevala posvećeno vežbanje. Očigledno, ni u snovima ne možemo da postignemo velike podvige bez malo truda.

„Prošlo je mnogo vremena pre nego što sam uspela da uzletim više od metar i po od zemlje, i to tek nakon što sam posmatrala i razmišljala o letu ptica, o uzletanju ševa iznad Viltšir Donsa, lebdenju sokola, pokretima snažnih krila vrana i letu lasta, u snovima sam počela da letim poput nekih od tih ptica”.

„Posle dugog i čestog razmišljanja o letenju iznad visokog drveća i zgrada, otkrila sam da dobijam moć da se uz sve manje teškoća i napora uzdignem do tih visina”.

Na kraju je testirala veštine upuštajući se na dugačak let iz snova preko Atlantika.

Decenijama kasnije, te živopisne priče privukle su pažnju Alena Hobsona, sada profesora Medicinskog fakulteta na Harvardu, koji je čuo za knjigu na jednoj zabavi.

Između smena na odeljenju za šizofreniju u svojoj bolnici, pokušao je da primeni njene savete u praksi.

„Svakako, uskoro sam sanjao i bio svestan da sanjam. Bio sam lucidan. Mogao sam da posmatram, pa čak i da usmeravam snove”, napisao je nedavno o tom iskustvu.

„Takođe, poput Meri Arnold-Forster, mogao sam da letim. Mogao sam da vodim ljubav sa kim god sam hteo. Mogao sam čak i da se probudim, da se bolje prisetim svojih egzotičnih avantura iz snova, a zatim da se vratim na isto ili neko poželjnije ponašanje iz snova”.

Ovo iskustvo mu je pomoglo da se uveri da nauka o snovima nije samo moguća već i izuzetno obećavajuća.

Zajedno sa Ursulom Fos sa Univerziteta Gete u Frankfurtu, Hobson je skenirao mozgove lucidnih sanjara kako bi pokušao da razume kako se usnuli um, inače pasivan, budi sa izoštrenom svešću i odlučnošću koja karakteriše lucidnost.

Kažu da je to nalik onom trenutku u istoriji čovečanstva kada smo se uzdigli od osnovnih životinjskih percepcija do misaonih, osećajnih i samosvesnih bića kakva smo danas.

Do sada, oni smatraju da to možemo pripisati nekolicini uzajamno povezanih faktora, visokoj aktivnosti u frontalnim režnjevima i određenoj vrsti „gama” moždanih talasa.

Ako je tako, ovo bi mogao da bude potpis našeg višeg stanja svesti.

Drugi ponovo istražuju lucidne snove kao lek za noćne more, baš kao što je Arnold-Forsterova sugerisala, naročito kod dece.

Pažljivo proučavajući izveštaje Arnold-Forsterove, nije teško uočiti da je u mnogo čemu bila ispred modernih teorija o snu.

Uprkos duhovitosti njenih priča, bila je potpuno ozbiljna u pokušajima da dočara neistražene kutke usnulog uma.

„Naš zadatak kao učenika o snovima bi trebalo da bude da eksperimentalno i pažljivim posmatranjem saznamo sve ono što možemo da naučimo o radu različitih mentalnih sposobnosti o stanju snova”, napisala je ona.

Razmotrimo simboliku snova.

Foto: Bruce Christianson/Unsplash

„Tumačenje snova” Sigmunda Frojda objavljeno je dve decenije pre „Studije u snovima” Arnold-Forster, a njegova teorija psihoanalize već je šokirala i fascinirala moderne evropske intelektualce.

Ipak, Arnold-Forsterova je većim delom odbacila njegove teorije da su snovi alegorijski prikazi naših najnižih impulsa.

„Iskustvo mi govori da nije istina da su svi snovi simbolični”, rekla je.

„Srećom, nema potrebe da verujemo da je priroda naših snova, koji su za mnoge od nas važan element zadovoljstva u životu, u bilo kakvoj bliskoj vezi sa morbidnim opsesijama i bolestima”.

Umesto toga, isticala je da su naši snovi izgrađeni od daleko prizemnijeg materijala: naših uspomena.

„Često se desi da neka ideja koja nam jednog dana okupira misli odredi tok naših snova sledeće noći ili nakon određenog intervala, nekoliko noći kasnije”.

Danas se sve ovo može objasniti našim znanjem o procesu pamćenja. Dok spavamo, mozak rovari po našim iskustvima kako bi ih popisao i prosledio dugoročnoj memoriji.

Tokom tog procesa, mogu se ponovo aktivirati tokovi povezani sa sećanjima, tako da oni ulaze u naše snove na iznenađujuće i ponekad nadrealne načine.

Presudno je to da je vremenska procena Meri Arnold-Forster bila impresivno tačna – sećanja prvo ulaze u naše snove jedan do dva dana nakon događaja, a zatim nedelju dana kasnije, što dovodi do takozvanog „efekta zakasnelih snova”.

Ovo bi moglo da bude odraz činjenice da mozak učvršćuje sećanja u dve različite faze.

Za razliku od savremenika, Arnold-Forsterova je takođe uviđala bliske paralele sa slobodnim asocijacijama do kojih dolazi kada nam um odluta tokom dana.

„Složeni proces građenja snova vrlo je sličan procesu koji se svakodnevno odvija u umu kada se u njemu brzo smenjuju slike, a jedna asocijacija izaziva drugu”, napisala je.

„Samo što noću mašta nije sputana disciplina koja sprečava naše misli koje lutaju da spremno slede svaku nasumičnu misao i predlog”.

Naučnici sada veruju da je ovo odraz „standardne mreže” mozga – međusobno povezane mreže moždanih regiona kroz koju prolaze različite uspomene i ideje.

Zapravo se misli da ovo stanje slobodnih asocijacija podstiče našu budnu kreativnost.

Razlika je u tome što je aktivnost frontalnog korteksa, zaduženog za logiku i pažnju, slabija dok spavamo, što je dovelo do zaključka jednog istraživanja da „snove možemo shvatiti kao pojačani oblik lutanja budnih misli na javi”.

Ovo savršeno objašnjava kako mozak postaje „nesputan disciplinom” logike, koju imamo na javi, kako je to elegantno opisala Arnold-Forsterova.

Sporo aktiviranje standardnih mreža bi, takođe, moglo biti uzrok neobičnih „hipnagogičkih slika” koje nam sevaju pred očima u trenucima između jave i sna.

To iskustvo je Arnold-Forsterova pesnički opisala u poglavljima koja se bave „zemljom na granici”.

Obrnuto, kada se budimo, difuzna moždana aktivnost mogla bi biti objašnjenje za to što se snovi nakon buđenja retko zadržavaju u sećanju, što „nestaju kada se probudimo kao što magla nestaje na suncu”, kako je to Arnold-Forsterova formulisala.

Njeno rešenje bilo je da dopustimo da se san „sam tiho odmota unazad kroz seriju slika koje se polako kreću” – sve dok polako ne sklopimo čitavu priču.

Sada kada sve više naučnika nastavlja rad koji je otpočela ova ekscentrična pionirka, moglo bi se pokazati da su njene ideje samo početak mnogo dubljeg razumevanja usnulog uma.

Arnold-Forsterova je priznala da je ostalo da se istraži još mnogo misterija, ali nema sumnje da bi bila iznenađena novim interesovanjem za svoju „knjižicu”, kako ju je skromno nazvala.

Njen osnovni cilj, govorila je, bio je jednostavno da nam pomogne da malo više cenimo usnuli um, „da nas podseti na to koliko snovi doprinose našoj sreći, što prečesto zanemarujemo”.

Na kraju krajeva, trećinu života provodimo spavajući, a ipak većina ne obrati previše pažnje na te noćne pustolovine.

„Tek kada snovi ispunjeni užasom, žalošću i zlom ne budu više imali moć nad nama, moći ćemo u potpunosti da uživamo u onome što sanjamo”, zapisala je Arnold-Forsterova.

„Jer, tek ćemo tada moći da se sasvim samouvereno upustimo u avanture iz snova i da istražimo nepoznatu i očaravajuću zemlju za koju nam oni pružaju ključ”.

Ako pratimo njena uputstva, ta zadivljujuća zemlja sada može biti otvorena za sve nas.

Tekst je prenet sa portala BBC na sprskom.

Share