Evroposlanica Irena Joveva: Duboko poštovanje studentima za istrajnost i lekciju iz demokratije, ovo je pobeda upornosti i solidarnosti

Autorka: Snežana Miletić, Izvor: Moj Novi Sad

Uoči 1. novembra, kada će biti obeležno dve godine od tragedije, u kojoj je zbog bahate i kriminogene vlasti život izgubilo 16 nevinih ljudi, za Moj Novi Sad govori Irena Joveva. Govori o pobedi upornosti nad pokušajima zastrašivanja i pobedi solidarnosti nad podelama, ali i o tome šta sada moraju da urade i Beograd, i Brisel: prvi da preduzmu konkretne reforme, a drugi da daju konkretnu podršku.

Od koga ste čuli rezultate izbora i s kakvim ste ih osećajem dočekali? Kome ste prvo čestitali?

Od nosioca jedne izborne liste – verovatno kao i većina građanki i građana Srbije. Prilično neobično je ne čuti rezultate prvo od Republičke izborne komisije … Mada, kad bolje razmislim i kad pogledamo trenutno stanje institucija u Srbiji, možda i nije toliko neobično. Mislim da ta činjenica sama po sebi dovoljno govori o tome koliko je neophodno da se sistem iz temelja promeni. Za takvu promenu potrebni su i hrabrost i politička veština, jer nije dovoljno promeniti ljude na vlasti ako institucije nastave da funkcionišu po starim pravilima. Ja verujem da je takva promena moguća.

A što se osećanja tiče, iskreno, gotovo dve godine sam pratila borbu studenata, bila tu kad za mnoge to nije bilo politički “pametno”, i verovala u njih čak i onda kada su mnogi sumnjali da je promena moguća. Ne zbog njih kao pojedinaca, več zbog svega za šta se zalažu. Zato po meni ovo nije samo izborna pobeda. Ovo je pobeda upornosti nad pokušajima zastrašivanja i solidarnosti nad podelama. Kome sam prvo čestitala – prvo narodu Srbije koji je, svako na svoj način, bio deo svega ovog, a posle naravno Studentskoj listi. Za sve što su uradili i za nadu koju su vratili mnogima, imaju moje duboko poštovanje. A posebno za istrajnost i za lekciju iz demokratije koju su održali svima nama. I u Srbiji, i u Evropskoj uniji.

Da li vas je u izbornoj noći iznenadila “mlaka reakcija” gubitnika, jer sve nas građane jeste. Uputili ste mu uoči samih izbora reči upozorenja “No threats. No thugs. No impunity”. Da li ste znali nešto što mi građani nismo znali o onome što sprema bivši predsednik, pa ste mu zato poslali to upozorenje?

Dobro sam upoznata sa svim zloupotrebama kojima se ovaj režim godinama služio da bi opstao na vlasti. I s tim dokle su pojedinci bili spremni da idu kako bi tu vlast sačuvali. U izbornoj noći stizala su ozbiljna upozorenja o mogućim provokacijama i pokušajima izazivanja nasilja. To se ne sme ignorisati – dovoljno su neki ljudi ćutali. Zato je moja poruka bila vrlo jasna: oči sveta uprte su u Srbiju. Tako je i bilo: izborni proces se pažljivo prati i niko ne sme ni da pomisli da može zastrašivanjem, pretnjama ili nasiljem da utiče na volju građana, a da Brisel na sve to jednostavno okrene glavu. Više ne. Uostalom, građanke i građani Srbije najbolje znaju kroz šta su prošli i u kakvoj atmosferi su izbori održani. A što se tiče reakcije bivšeg predsednika, smatram da je – pričam konkretno o momentu u izbornoj noći – pokazao određenu dozu državničke odgovornosti time što je priznao poraz. Samo što ipak moram da naglasim da mislim da priznati izborni poraz nije neka posebna politička vrlina. To je minimum koji demokratija zahteva. Ali posle svega što smo gledali prethodnih godina, i taj minimum očigledno zaslužuje da bude pomenut.

Šta mislite, zašto se odlučio za priznanje izbora i povlačenje iako je to u potpunoj suprotnosti s njegovom prirodom, kao i prirodom režima koji je ustanovio: da li ga je pritisnuo neko iz sveta – Evrope ili Amerike, ili mu je samo propao dogovor s nekim iz tajnih službi i policije, na šta je računao do tada?

Iako sam političarka, nisam jedna od onih koji vole da spekulišu ili nagađaju. Ali prilično sam sigurna da su izborni rezultati iznenadili i samog bivšeg predsednika. Koliko sam ispratila, on se danima hvalio da svakodnevno dobija ankete i procene sa terena koje mu idu u prilog. Izgleda da mu sa terena ipak nisu baš sve javili. U svakom slučaju, verujem da je kao iskusan političar procenio da je razlika u glasovima, posebno u većim gradovima, prevelika da bi mogao tek tako da ospori izbornu volju građana. Svaki pokušaj prekrajanja rezultata ili izazivanja nove krize mogao je samo dodatno da pogorša njegov položaj. I zato mislim da je ovog puta izabrao da ipak prihvati rezultate. Da li zbog demokratskih principa ili političke računice – to zna samo on. Ja mogu da ocenjujem njegove postupke, ne da mu čitam misli. Uostalom, čak i političari koji godinama donose pogrešne odluke ponekad donesu pravu. Ne nužno iz pravih razloga, ali dobro. To nećemo da zameramo.

Građani Srbije neće zaboraviti ruku koju ste – vi lično – nesebično pružali njihovoj borbi za dostojanstvo i pravnu državu, a šta mislite zašto je Evropa – do poslednjeg daha, bila tako mlaka i ignorantska prema ovdašnjoj građanskoj borbi, zašto je zatvarala oči pred kršenjem vladavine prava, zašto je mislila da građani Srbije ne zaslužuju sve ono što imaju građani drugih evropskih država?

Brisel voli da sebe predstavlja kao moralni i vrednosni autoritet. Kao zajednicu evropskih vrednosti koja, barem načelno, ne pravi trule kompromise s onima kojima demokratija, vladavina prava i ljudska prava baš i nisu naročito bliski. Međutim, dugogodišnja vladavina SNS-a pokazala je da su ti principi u praksi često imali svoju cenu. I da je o toj ceni, izgleda, moglo da se pregovara. Jednom je to bila navodna stabilnost u regionu. Drugi put prodaja francuskih borbenih aviona “rafal”. Pa municija koja je posrednim kanalima stizala do Ukrajine. A tu je i projekat Jadar, koji je Evropska komisija proglasila strateškim, uprkos snažnom protivljenju velikog dela građana Srbije. Dakle, geopolitički i ekonomski interesi često su dobijali prednost nad onim vrednostima na koje se zvanični Brisel toliko rado poziva. I nije problem u tome što Evropska unija ima svoje interese. Naravno da ih ima. Problem nastaje kada se zbog tih interesa odjednom mnogo slabije vide korupcija, pritisci na medije, urušavanje institucija i kršenje prava građana. Evropska komisija je o svemu tome pisala u svojim izveštajima. Dakle, nije da nije znala. Samo što je jedno probleme zapisivati u izveštajima, a sasvim drugo politički postupati u skladu sa sopstvenim nalazima. I zato mislim da je zvanični Brisel godinama davao politički legitimitet vlasti čije je postupke istovremeno kritikovao na papiru. A cenu te nedoslednosti plaćali su građani Srbije. Upravo zato sam od samog početka otvoreno podržavala studentski pokret. Jer ste vi na ulicama branili iste one vrednosti o kojima Evropska unija toliko govori. Samo što ste ih vi branili mnogo doslednije. I tu dolazimo do prilično neprijatnog pitanja za Brisel: kako je moguće da su studenti Srbije morali da nas podsećaju na vrednosti koje smo mi njima godinama držali kao lekciju?

Ukoliko Evropa sada promeni taj kvazistabilokratski odnos prema Srbijji, da li će pad režima u Srbiji ubrzati njen evropski put, uprkos tome što je pobednička lista “Studenti pobeđuju” svoju borbu protiv Vučića dobila i na temeljina niza “ne” – kopanju litijuma, uništavanju naše prirode, rušenju Generalštaba, Expu itd… Kakvu vrstu konkretne pomoći nova vlast može najbrže da očekuje?

Sačekajmo najpre da se konstituiše Skupština i formira nova vlada. Naravno, biće potrebno i neko vreme da se nova vlast upozna sa svim razmerama nasleđa dugogodišnje vladavine SNS-a. Nagomilanih problema je mnogo, a posla još više. I mnoge stvari moraće da se rešavaju u hodu, ali ne može se ni očekivati da se problemi koji su se godinama gomilali mogu rešiti preko noći. Verujem da će ljudi koji su pokazali toliko istrajnosti u borbi za promene znati da prepoznaju i istorijsku priliku koju sada imaju. Ako tu energiju usmere u konkretne reforme, ova izborna pobeda može da postane ozbiljan novi zamah za evropski put Srbije. A što se tiče tih studentskih „ne“ koje pominjete, mislim da tu treba razjasniti nešto veoma važno. Protivljenje jednom projektu nije protivljenje Evropskoj uniji.

Uostalom, Evropska unija ne bi smela da očekuje od građana Srbije da se odreknu svojih prava kako bi dokazali da žele da postanu njeni članovi. To bi bio prilično neobičan način promocije demokratije. Što se konkretne pomoći tiče, mislim da je prvi pozitivan signal već stigao. Evropska komesarka za proširenje Marta Kos razgovarala je sa nosiocem Studentske liste, gospodinom Srdanovićem, i jasno poručila da je Evropska unija spremna da podrži buduću vladu. Ta podrška može vrlo brzo da se pretvori u stručnu i institucionalnu pomoć u reformi pravosuđa, borbi protiv korupcije, izbornom zakonodavstvu i jačanju javne uprave. Tu je, naravno, i Plan rasta za Zapadni Balkan, sa sredstvima koja Srbija još može da iskoristi kroz sprovođenje dogovorenih reformi. Da budemo jasni: napredak na evropskom putu zasniva se na zaslugama. Neće biti automatskih nagrada samo zato što je promenjena vlast. Ali isto tako ne sme biti ni novih, proizvoljnih prepreka ako nova vlast počne da ispunjava ono što se od Srbije godinama traži. I zato bih volela da sada vidimo nešto drugačije i od Beograda, i od Brisela. Od Beograda – konkretne reforme, od Brisela – konkretnu podršku, a od obe strane da konačno pokažu da evropska budućnost Srbije nije samo tema za konferencije za novinare.

Sigurno ste videli fantastične reakcije naših regionalnih komšija koji su se iskreno radovali studentskoj pobedi, od Skoplja do Ljubljane, preko Sarajeva i Zagreba. Kako će se novo političko ustrojstvo u Srbiji odraziti na odnose u regionu? Da li se tenzije najzad spuštaju, da li će ratovi devedesetih najzad prestati?

Mislim da su ljudi širom regiona, kojima su i glava i srce na pravom mestu, prepoznali iskrenu nameru studenata. I zato su njihovu borbu pratili, podržavali i na kraju se zajedno s njima radovali pobedi. Zapadni Balkan se predugo vraća u devedesete. Ponekad imam utisak da iz njih, barem politički, nikada nije ni izašao. Zato se, možda pomalo idealistički, nadam da će promena vlasti u Srbiji otvoriti prostor za drugačije odnose u regionu. Ne očekujem da će preko noći nestati svi problemi, niti da će se decenije nepoverenja rešiti jednom izbornom pobedom. Ali negde mora da se počne. Ipak, znate i sami da u celom regionu još imamo političare koji se hrane tenzijama i nacionalizmom. Takvih imamo čak i za izvoz. Posebno su zanimljivi oni koji su toliko zabrinuti zbog promena u Srbiji da se, pretpostavljam, pomalo pitaju mogu li se slične promene dogoditi i kod njih. Njima spuštanje tenzija ne ide u prilog. Jer ako prestanete da plašite ljude susedima, istorijom i večitim neprijateljima, morate konačno da počnete da odgovarate na pitanja o sopstvenim rezultatima. I upravo u tom kontekstu posmatram i nova uslovljavanja evropskog puta Srbije. Ne moramo ni da nagađamo. Slovenački premijer Janez Janša je već dan nakon studentske pobede najavio blokadu pristupnog procesa zbog arhiva nekadašnjih jugoslovenskih službi. Otvorena pitanja treba rešavati, ali način i trenutak njihovog postavljanja takođe zaslužuju pažnju. Zato ne bih rekla da će posledice ratova devedesetih prestati jednim izbornim rezultatom, niti da će preko noći biti rešena sva otvorena pitanja. Ali možda konačno možemo da prestanemo da živimo u njihovoj političkoj senci. Ne tako što ćemo zaboraviti prošlost, nego tako što ćemo prestati da je zloupotrebljavamo da bi budućnost ostala ista.

Za nekoliko dana biće dve godine od tragedije u Novom Sadu koja je dovela do studentske pobune koja je ujedinila građane Srbije. Vučića je praktično srušilo 16 poginulih ljudi koje je ubila korupcija vlasti koju je on vodio. Šta bi zbog toga događaja, i svega onog što se potom desilo, morala biti poruka svim budućim vlastima, ali i samim građanima, kako Srbije, tako i Evrope?

Posle takve tragedije jednostavno se nije smelo nastaviti po starom. I upravo su to studenti prvi jasno poručili. Šesnaest izgubljenih života ne možemo vratiti. Ali najmanje što dugujemo žrtvama i njihovim porodicama jesu istina, pravda i odgovornost. Ne deklarativna odgovornost. Ne politička odgovornost koja se završava ostavkom nekog funkcionera. Već stvarna, konkretna i, tamo gde je potrebno, krivična odgovornost. Pravda je možda ponekad spora, ali mora biti dostižna. Korupcija može da ubija – bukvalno. A niko, bez obzira na funkciju, političku pripadnost ili moć, ne sme biti iznad zakona. To mora da bude poruka svakoj budućoj vlasti. Pa i onoj koja sada dolazi.

Jer institucije ne smeju zavisiti od toga ko je na vlasti. Moraju biti dovoljno nezavisne da pozovu na odgovornost i one koji su ih imenovali. A građanima Srbije? Mislim da su oni već poslali poruku, i to mnogo glasnije nego što bih ja ikada mogla. Pokazali su da ne moraju pristati na nepravdu, ćutanje i sistem u kojem se odgovornost uvek završava negde ispod samog vrha. I volela bih da tu poruku ozbiljno shvatimo i mi u Evropskoj uniji, jer smo predugo govorili o evropskim vrednostima, dok su ih građani Srbije morali braniti na ulicama. I za kraj, nešto što je posebno važno: Šesnaest izgubljenih života ne može da vrati nijedna izborna pobeda. Ali može i mora da se izgradi sistem u kojem se odgovornost ne izbegava, pravda ne odlaže, a ljudski život ne plaća cenu korupcije.

Tekst je prenet sa portala Moj Novi Sad.