Imati petlju

Autor: Dejan Ilić, Izvor: Peščanik

Pola je prošlo. Sad treba izdržati još tri nedelje do 25. oktobra. Ni neizvesnijih izbora ni suvišnije kampanje – tako bi se moglo opisati ono što se događa u septembru i oktobru. I, da se ne razumemo pogrešno, odmah treba reći – studenti kampanju rade gotovo bez greške. Ne zato što izgovaraju prave poruke, jer poruke nisu važne za ove izbore, nego zato što su se rastrčali po Srbiji da svojim telima pokazuju da na njih može da se računa. Naravno, kada izađete na ulicu pred ljude, morate nešto i da im kažete, pa onda igrate predstavu – izborna kampanja, i pričate ono što se očekuje da kažete u kampanji.

Samo što je to nebitno: važno je samo prisustvo, ili – da bismo bili dosledni – važna su tela u kampanji. Što se stranaka iz opozicije tiče, njihov položaj je umnogome drugačiji i njihovi resursi znatno su manji od studentskih. I da, nije stvar u tome da studenti imaju više novca; uopšte nije stvar u tome. Studenata je naprosto znatno više, i pošto ih je više sve se u vezi s tim umnožava, i vreme i doseg i sve drugo. Stranke to nemaju, pogotovo ne u toj meri, i zato su prinuđene da se oslone i na medije. To nije dobro, ali im se ne može zameriti što to rade. Ali, i stranke bi morale na takozvani teren, makar tamo gde procene da bi najviše njihovih pristalica moglo da ih vidi uživo.

Možda je čitalac već shvatio šta hoću da kažem. Ovi izbori rešavaće se telima a ne porukama. Čista fizika, a ne politika. To je tako zato što kod nas politike nema već neko vreme. Neko nam je praktično oduzeo mogućnost pa tako i pravo da se dogovaramo kako ćemo živeti zajedno – što je suština politike. Neko je za sebe prigrabio pravo da nam odredi kako (i od čega) ćemo živeti. Podelio nas na građane prvog i drugog reda i silom iznudio naš pristanak. Zato je savršeno suvišno govoriti sad o pravima radnika, besplatnim udžbenicima, sankcijama Rusiji, ulasku u EU, Kosovu… čitalac već i sam zna kako ide taj izborni niz.

Mi na postojeći aranžman sa tekućim režimom nismo pristali jer nas je neko uverio da je to ispravno. Jer nam je neko ponudio čvrste argumente da je tako najbolje (za sve nas). Mi smo fizički/egzistencijalno bili vučeni u jedan takav nasilan aranžman. Zato i odgovor mora biti fizički ili – ako je nekome tako draže – telesni. U glavama svih žitelja Srbije odavno je već sve jasno. Režim nije zarobio naše glave, on nas drži u stisku jer pritiska naša tela – život sam. Dakle, fizika i biologija, ono osnovno, elementarno, to je na stolu. A možda jednom dobacimo i do ideologije, politike, dogovora i slobodnih i poštenih izbora.

Nije pitanje na ovim izborima za koga ćemo glasati. Pitanje je da li ćemo izaći i glasati protiv. To jest, mogu li naša tela da se usude da pruže otpor. Umesto razloga da se glasa protiv, ja bih u kampanji ljudima crtao kako se glasa protiv. Recimo, ovako: ustaneš iz kreveta (ako imaš krevet), umiješ se (ako imaš vodu u kući), doručkuješ (ako imaš šta), obučeš se (ako imaš šta), obuješ jednu cipelu/patiku, papuču (šta god da imaš), obuješ drugu cipelu… priđeš vratima, otvoriš ih, zatvoriš ih, siđeš/popneš se… izađeš na ulicu, odhodaš (ako još možeš da hodaš) do izbornog mesta, sačekaš u redu, uzmeš list za glasanje… i glasaš – protiv.

Ne dramatizujem, znam da ljudi uglavnom imaju vodu, i šta da obuku, i šta da obuju, i da uglavnom jesu u stanju da hodaju… ali, u ovoj Srbiji danas, uglavnom nemaju svi sve. Zato ograde. To je problem. Zato smo ranjivi, zato nas je lako uceniti. Odavno se ovde, kod nas, ne radi o manipulaciji, o laži. Imamo posla s golom pretnjom ili – da kažem tako – ucenjena su nam tela. I sad ta tela treba podići i odneti da glasaju. Zato bi u kampanji trebalo raditi vežbe disanja i hodanja, a ne pričati o tome šta bismo mi za razliku od njih. Da bismo mi bilo šta, moramo prvo osloboditi svoja tela, skinuti sa njih egzistencijalnu pretnju.

Ali, voleli bismo da verujemo da smo više od tela. Želimo da se neko obrati i našoj glavi. Hoćemo da verujemo da smo u glavi prelomili. Ili, da smo uprkos svemu ostali privrženi nekim vrednostima i principima. Da imamo viziju kako bi Srbija trebalo da izgleda. I zbog tih izmišljenih ili stvarnih uspomena na sebe kada smo bili više od tela, odlučujemo se za studente ili za stranke iz opozicije. Tako čuvamo svoje dostojanstvo. I u redu je i da nam studenti i stranke izlaze u susret, iako se svi zajedno zavaravamo. Jer, ovi izbori jesu i o tome, a ne samo o telu – hoćemo da mislimo da smo ljudi od integriteta, da smo dostojanstveni. Da zaista biramo a ne da se branimo.

Do 25. onda imamo dve opcije. Jedna je – gledamo filmove, serije, čitamo knjige, grlimo i ljubimo decu, jer znamo šta radimo 25. bez obzira na sve kampanje i poruke. Druga je – pratimo, informišemo se, biramo, komentarišemo, da bismo 25. uradili ono što smo znali da ćemo uraditi i pre dve godine. Ali, šta god da izaberemo od te dve opcije – 25. treba ustati, obući se, obuti jednu pa drugu cipelu, izaći na ulicu, otići do biračkog mesta i glasati – protiv. Zamislite sebe kako to radite, detaljno, korak po korak, do trenutka ubacivanja biračkog lista u kutiju. Svaki dan u glavi izvedite taj veliki ritual slobode/oslobođenja i dočekajte spremni 25.

A ne da se 25. pitate šta ćete da radite. Vaše telo već zna, poslušajte ga.