Ljiljana Smajlović “Gde će nam duša”

Ne znam šta se dešava u opozicionim kuloarima, ali Vuk Jeremić sigurno zna o čemu govori kad najavljuje „bitku za dušu srpske opozicije“.

Ako sam ga dobro razumela, tu čistu dušu pokušaće narednih sedmica da od bojkota izbora odvrate mračne sile režima – ali i stranci koji zlom režimu gledaju kroz prste.

Ali zašto bi naši američki i evropski prijatelji to radili? Zašto se u Vašingtonu i Briselu prave ludi, zašto ne kažu jasno i glasno da je Srbija pod diktaturom?

Jer im je režim obećao da će priznati nezavisno Kosovo, bude li Zapad samo zažmurio na Vučićevu diktaturu. Režim će, dakle, za još jedan četvorogodišnji mandat i Kosovo jeftino da proda.

Možda sam malo pojednostavila stvari, ali to je to, to je ta verzija stvarnosti koju opozicija ne može da progura na RTS, to je ono što fali da bi bilo uslova za izlazak na izbore. Odnosno, što bi opoziciono nastrojena intelektualna elita rekla, to je taj narativ za koji se traži mesto više na srpskoj javnoj sceni, to je ono bez čega ne sme biti ni javne debate, ni dijaloga. To je ono bez čega se ne može. Kad bi to svakog dana odzvanjalo sa svih TV ekrana, kao što već zveči na Tviteru, druga bi se ovde, vele, pesma pevala.

Ne tvrdim da je priča loše sročena. Ovde se, uprkos debelim dokazima, i dalje rado veruje da je Slobodana Miloševića Zapad doveo na vlast, i dvanaest godina držao na vlasti, odnosno da srpski birači sa tim nisu imali veze. Ovde opozicija i danas rado propagira verziju po kojoj je Zapad doveo na vlast Tomislava Nikolića, a zatim i Aleksandra Vučića. Sve, valjda, sa namerom da upropasti Srbe i Srbiju i otme nam Kosovo. I sve te priče padaju na plodno tlo, i sve se daju braniti, na njih se masa ljudi lako pali. Jer kako bi nas inače ovaj jad zadesio, ko bi nam drugi natovario raspad države, porušene mostove, rasprodaju fabrika i seobe sa Kosova?

Nije lepo rugati se lakovernom narodu. Ozbiljna je propagandna i druga mašinerija ovde pokrenuta kako bi se od ljudi sakrili pravi uzroci narodne nesreće. Ali kad opozicija već vodi bitku za svoju dušu, razmišlja li o bici za dušu birača, ili je ta bitka završena teatralnim potpisivanjem „dogovora sa narodom“?

Jer ima ovde birača koje sudbina Kosova stvarno interesuje, i koji zaista žele da znaju kako da na proleće iskoriste svoj glas da ga najbolje zaštite. Oni su strašno sumnjičavi kad vide da američki državni sekretar ugošćava srpskog predsednika u Njujorku i pitaju se krije li se nešto po nas opasno iza tolikog iznenadnog uvažavanja Srbije. Ništa lakše nego uplašiti srpskog rodoljuba da se nešto iza brda valja.

Evo šta se ta biračka duša pita, kad joj Boško Obradović zapreti da je „strani emisar“ (čitaj: zapadni) spreman i da Vučić ovde „ubija ljude“ (da, ubija, optužba je tog ranga) ako sa njim samo ima dil da dobije „neki biznis, neku šemu, ili priznanje nezavisnosti Kosova“. E sad, neka su zapadni emisar i Vučić i dva crna đavola, ali šta birač na osnovu toga da zaključi o srpskoj opoziciji i njenoj duši? Ako su ti zapadnjaci koji dolaze da posreduju u Beograd takve krvoločne bitange, zašto srpska opozicija traži da oni posreduju u dijalogu vlasti i opozicije? Ako su te bitange sa istim dijaboličnim planom dovodile na vlast i Miloševića i Vučića, zašto su svojevremeno dovodile na vlast Obradovićeve sadašnje koalicione partnere? Takođe da uništavaju Srbiju i prodaju Kosovo? Jer cela strategija opozicije sa bojkotom zapravo se svodi na to da delegitimizuje Vučića, ali pre svega u očima Zapada.

Ali nisu to jedina pitanja koja padaju na um prosečnom srpskom biraču kom je zapravo stalo do sudbine Kosova. Možda nije spreman da ide u rat za Kosovo, možda nije spreman da žrtvuje budućnost svoje dece za Kosovo, ali mu je stalo do Kosova i ne bi ga izdao, niti dao da ga vlast u njegovo ime zanavek „izda“. Šta god ta zloslutna reč „izdaja“ podrazumevala u kom trenutku.

Pita se taj birač zašto opozicija onda zove strane emisare u pomoć, kad su takvi. Zašto pokušava da se uz njihovu pomoć vrati na vlast? Šta će im biti dužna ako joj u tome pomognu? Ko može da mu garantuje da ti kojima Zapad pomogne da posle Vučića dođu na vlast neće uraditi u dlaku isto što i Zoran Zaev u „makedonskom scenariju“? Da neće uraditi sve što se od njih traži? Da neće uraditi upravo ono što opozicija tvrdi da se Vučić sprema da uradi?

Govorim o biračima pristojne i „misleće“ Srbije, one koju opozicija voli da svojata. Ima, naime, verovali ili ne, pristojnih i mislećih ljudi i izvan kruga koji predstavlja istoričarka Radina Vučetić, od koje sam ovih dana saznala da Vučić, inače užasan čovek, još ima šansu da spase svoju dušu. Za Radinu Vučetić, Vučićeva poslednja i jedina šansa za pozitivno mesto u istoriji je da prizna nezavisnost Kosova.

Pa gde će nam duša?