Život zaglavljen u kafkijanskom procesu: Kako sistem uništava mladost Andreja Tanka

Autorka: dr Slavica Plavšić

Ovom stravičnom porukom jedne sugrađanke i još desetinama sličnih, počinje svako moje jutro. I u njoj je sažet sav kolektivni očaj i strah naroda koji gleda kako mu sistem pred očima proždire decu.

Reakcije na vest da će se veštačiti ličnost Andreja Tanka nisu samo burne. One su duboko ljudske.

U njima ima straha, besa, nemoći, nežnosti i one vrste građanske uznemirenosti koja nastaje kada ljudi osete da se više ne ispituje samo jedan događaj, jedna prskalica, jedan performans pobune, nego mogućnost da se jedan mlad čovek simbolički premesti iz prostora građanskog otpora u prostor zastrašujuće sumnje.

Poruke koje ovih dana stižu govore mnogo više od komentara na jedan sudski postupak. Ljudi ne pišu samo o Andreju. Oni pišu o sopstvenom nepoverenju u institucije. O strahu da veštačenje neće biti samo stručno, nego i očekivano. O bojazni da će se psihijatrija, medicina i sud spojiti u neku vrstu mehanizma za disciplinovanje neposlušnih.

Taj strah nije iracionalan i nerealan.

Mesecima već tabloidi razvlače Andreja Tanka, lepe mu etikete, pokušavaju da ga predstave kao opasnog, neuravnoteženog, neuračunljivog. I sada, kada tužilaštvo traži psihološko i psihijatrijsko veštačenje njegove ličnosti, građani ne čuju neutralnu procesnu meru. Oni čuju nastavak iste priče drugim sredstvima.

Podsetimo se kako je sve počelo. Krajem 2024. godine, na protestnom skupu kod Pravnog fakulteta, nastala je fotografija koja je s pravom proglašena fotografijom godine. Jedan mladić je samo svojim dostojanstvenim, staloženim pogledom uspeo da zaustavi besnog, razularenog čoveka i spreči nasilje. Ta slika mladosti, lepote i kulture naspram režimskog primitivizma završila je na majicama, bedževima i posterima. Postala je simbol. Skrivanje identiteta u ovoj zemlji je nemoguće, pa se ubrzo saznalo da taj momak nije nikakav „strani plaćenik“ ni huligan, već mladić iz mog komšiluka, iz moje zgrade. Andrej Tanko. Đak generacije prestižne pančevačke gimnazije, uzoran sin koji pomaže majci i bolesnom dedi, i apsolvent Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, korak do diplomiranja.

A onda dolazi avgust 2025. godine. Na Tamišu, bahati i pijani vozač skutera, po izveštajima policije, pod dejstvom psihoaktivnih supstanci, divljao je rekom i povredio decu koja su trenirala kajak, kao i njihovog trenera. Izbio je masovni građanski bunt, hiljade ljudi je izašlo na ulice, probijen je i policijski kordon.

I šta radi država? Umesto da se bavi uzrocima narodnog gneva, ona nekoliko dana kasnije hapsi Andreja Tanka.Od toliko ljudi na tom protestu, samo je on označen kao izuzetno sumnjiv!? Određuju mu strogi kućni pritvor u trajanju od skoro tri meseca.

Prvobitna, predimenzionirana kvalifikacija dela „napad na službeno lice“ ubrzo se raspala, pa je preinačena u blažu: ometanje službenog lica.

Režimski tužioci su pokušavali sve: radili su DNK analize tajanstvene tečnosti iz prskalice, tj. obične vode sa česme, tražili tragove „nepoznatih supstanci“, ne bi li konstruisali “zločin veka”.

I naravno, nisu dokazali ništa. Jer činjenice kažu: niko u tom događaju nije povređen, niko nije prekinuo da obavlja svoj posao, niti se ijedan policajac javio lekaru na pregled.

Uprkos potpunom odsustvu dokaza i oštećenih, svedoci smo pravnog nasilja. Na šestom ročištu, održanom 4. maja, postupajuća tužiteljka povlači očajnički i krajnje zlonameran potez: traži psihološko i psihijatrijsko veštačenje ličnosti Andreja Tanka.

Kada sistem shvati da ne može da dokaže krivicu tamo gde je nema, on poseže za proverenim metodama autokratije. Pokušajem proglašavanja političkih neistomišljenika psihički labilnim. To je perfidna institucionalna tortura i sramna stigmatizacija, u kojoj zdušno učestvuju i režimski tabloidi koji ovog čistog mladića već mesecima bestijalno razvlače po blatu i unapred proglašavaju psihički obolelim.

Najstrašnija posledica ovog procesa je to što je Andrejev život već deset meseci brutalno nasilno zaustavljen i zaglavljen između besmislenih ročišta koja se zakazuju na manje od mesec dana. Umesto da je do sada diplomirao na ETF-u, upisao master studije i počeo da radi, ovaj pametni mladić je prinuđen da, umesto elektrotehnike, studira i uči nakaradno pravo koje se nad njim primenjuje.

Zato je ovde potrebno razjasniti neke činjenice.

Psihijatrija nije uvreda. Dijagnoza nije kazna.Psihijatrijsko veštačenje, kada je zaista potrebno, nije samo po sebi skandal. Naprotiv, ono može biti važan deo postupka onda kada postoji stvarna sumnja u uračunljivost, sposobnost okrivljenog da učestvuje u postupku ili okolnosti koje sud ne može sam da proceni bez stručnog znanja.

Ali jeste problem ako se veštačenje koristi da se politički, građanski ili simbolički čin premesti iz prava u patologiju. Jeste problem ako se, umesto dokaza o krivičnom delu, počne tragati za pukotinom u ličnosti.

Jeste problem ako se smirenost jednog mladića, njegova artikulisanost, hrabrost i jasno izrečena namera tretiraju kao nešto što treba naknadno objasniti kliničkim psihijatrijskim jezikom.

Andrej je rekao šta je uradio. Rekao je i zašto je to uradio. Govorio je o performansu pobune, o reakciji na bahatost i nasilje u kojem su povređena deca i trener. Ako je to krivično delo, neka tužilaštvo dokaže krivično delo.

Ako nije, neka se ne dokazuje sam Andrej i njegova ličnost.

Jer čovek se ne osuđuje zbog strukture ličnosti. Ne sudi mu se zbog detinjstva niti zbog odnosa sa roditeljima. Ne zbog toga da li je introvertan ili ekstrovertan, smiren ili uznemiren, harizmatičan ili nesimpatičan.

Sud ne postoji da bi procenjivao nečiju biografiju kada ne može da dokaže nečiju krivicu.

Dok ga javnost vidi kao mladog čoveka koji hrabro govori u ime svoje generacije, pred 200 000 ljudi na Slaviji, sudski postupak kao da pokušava da ga vrati u neke druge okvire.

Ne kao studenta, govornika i građanina, nego kao predmet procene. Kao osobu čiju ličnost treba objasniti.

Kao mir koji treba dijagnostikovati.

I tu počinje najvažnije pitanje.

Šta se zapravo dokazuje?

Događaj ili Andrejeva ličnost? Krivično delo ili potreba da se jedan građanski gest prikaže kao nešto opasnije nego što jeste? Da li se utvrđuju činjenice, ili se stvara atmosfera u kojoj će se javnosti sugerisati da iza jednog smirenog lica mora postojati nešto sumnjivo?

Možda bi bilo dobro da svi koji učestvuju u ovom postupku makar na trenutak zastanu i zapitaju se da li pravda zaista postaje jača onda kada se jedan već objašnjen građanski čin dodatno komplikuje sumnjama u ličnost onoga ko ga je učinio.

Ovo nije apel protiv suda.

Ovo je apel da sud zaista bude sud. Strog, ali i pravedan.

Dok se u ovoj zemlji sudski procesi za najteža krivična dela razvlače godinama, a stvarni krivci po pravilu ostaju nekažnjeni, vi trošite resurse i sopstveni profesionalni integritet na proganjanje apsolventa ETF-a zbog baštenske prskalice sa vodom. Čak i ako u svojim fiokama imate neuporedivo ozbiljnije predmete koji čekaju pravdu, izabrali ste da maratonsku efikasnost trenirate na nevinom mladiću.

Ovo nije pritisak na veštake. Ovo je apel da veštaci budu objektivni i profesionalni. Zaista-veštaci.

Ovo nije poziv na bilo čiji progon. Ovo je zahtev da se niko ne progoni medicinskim jezikom onda kada pravni jezik nema dovoljno dokaza.

Ne znam kakav će biti nalaz veštaka, niti ga mogu unapred komentarisati. Ali imam pravo da komentarišem atmosferu u kojoj se taj nalaz čeka. Atmosferu straha, tabloidnog linča i dubokog nepoverenja u institucije.

Nijedan lekar i veštak koji drži do profesionalne etike i sopstvenog obraza neće pristati da bude režimsko oruđe za montiranje lažnih dijagnoza.

Veštacima je sigurno jasno da ovo nije rutinski predmet.  Posle razgovora i analiziranja koje je trajalo više od tri sata,  svaka njihova rečenica biće čitana ne samo kao stručni nalaz, nego i kao dokument jednog vremena. Svaka, možda nejasna ili nedorečena formulacija može se zloupotrebiti. Svako će taj izveštaj analizirati na svoj način i onako kako mu odgovara.

Niko od lekara ne treba da brani Andreja.

Ali niko ne bi smeo da ga predstavi onakvim kakav nije.   Obaveza veštaka ne bi trebalo da bude prema očekivanjima tužilaštva, sudnice, tabloida ili politike. Njihova obaveza je da napišu izveštaj prema najboljem znanju, savesti i profesionalnosti.

Tabloidima takođe treba jasno reći da oni nisu psihijatrijske ustanove, da urednici nisu veštaci i da naslovna strana nije mesto za dijagnozu. Medicinski pojmovi se ne smeju pretvarati u etikete za javno ponižavanje, a psihijatrija ne sme biti produžena ruka političke i medijske hajke.

I nikako ne bi smelo da se desi da ti stručni izveštaji najpre dospeju do Informera i do njihovog “Kolegijuma”, što se nažalost često dešava.

Jer time se ne uništava samo jedan mladi čovek. Time se dodatno stigmatizuju svi ljudi koji se leče, svi koji traže pomoć, svi koji znaju koliko je važno da medicina ostane prostor poverenja, a ne sredstvo zastrašivanja.

Strah Andrejeve porodice zato nije ni preteran ni nerazuman. Majci Andreja Tanka treba reći jednostavno: Vaš sin nije sam, a ni Vi niste sami u ovom strahu koji nijedna porodica ne bi smela da nosi zbog jednog sudskog postupka.U tom strahu danas stoji mnogo ljudi.

Stoje oni koji su čuli Andreja kako govori. Oni koji su ga videli mirnog tamo gde bi mnogi izgubili kontrolu.

Oni koji su u njegovom nastupu prepoznali nešto retko: mladost bez bahatosti, hrabrost bez galame, snagu bez mržnje. Stoje oni koji možda nikada neće ući u sudnicu, ali znaju da se ono što se događa jednom mladom čoveku tiče svih nas.

Zato javnost danas jeste štit. Ne štit od zakona. Ne štit od odgovornosti. Ne štit od istine.

Nego štit od zloupotrebe. Od pokušaja da se jedan čin pobune pretvori u psihijatrijski slučaj. Od pokušaja da se građanin koji govori jasno i mirno prvo medijski unizi, zatim pravno izmrcvari, a potom stručno “objasni”.

Javnost nije pritisak na sud kada traži zakonitost. Javnost nije linč kada traži profesionalnost. Javnost nije opasnost kada pita zašto se ne dokazuje delo, nego ličnost.

Javnost je poslednji prostor zaštite onda kada institucije izgube poverenje građana.

I zato je sada važno pisati, govoriti, pratiti, pitati.

Ne dozvoliti da se ovaj postupak pretvori u tiho mrcvarenje jednog mladića i njegove porodice.

Ne dozvoliti da strah ostane samo u privatnim porukama. Ne dozvoliti da se psihijatrija koristi kao senka koja treba da padne tamo gde dokaz nije dovoljan.

Jer kada nema dovoljno krivičnog dela, uvek se može pokušati sa karakterom. A kada ni karakter ne izgleda problematično, onda se traži veštak da pronađe pukotinu.

Zato ovaj tekst nije samo o Andreju Tanku.

Ovo je tekst o tome da li će pravo dokazivati dela ili uređivati ličnosti. Da li će medicina služiti istini ili atmosferi. Da li će sudnica ostati mesto činjenica ili postati prostor u kojem se smirenost proglašava sumnjivom, a građanski protest prevodi u dijagnozu.

Andrej Tanko ne sme ostati sam pred tim pitanjem.

A ni mi ne smemo ćutati pred odgovorom.