Tri godine najveće tuge i najstrašnijih nepravdi (FOTO)

Autorka: dr Slavica Plavšić

Trebalo je to da budu obični topli prolećni dani, prvi posle praznika, kao i svi tokom prethodnih godina i decenija. A ostaće zapamćeni kao dani krvavog maja, dani najstrašnijih masovnih zločina nad decom u ovoj zemlji i ovom delu sveta мај 3. i 4. 2023.godine

Vreme bez: Ane, Angeline, Katarine, Eme, Mare, Andrije, Sofije, Bojane, Adriane, Dragana…

Vreme bez malih beogradskih anđela i njihovog čuvara.

Vreme bez Nikole, Ace, Marka, Laze, Nemanje, Pece, Kristine, Milana i Dače, iz Malog Orašja i Dubone.

Užasno je, nepodnošljivo saznanje da ih zauvek nema tu, fizički sa svojim roditeljima, sestrama i braćom, a da su svake sekunde bolno prisutni u njihovim srcima, mislima i snovima.

Tuga ne popušta.

Protiču dani od kada je za ove porodice stalo vreme, stao život okrenut naopako, dani kada je prestala radost, smeh i sreća…

Samo se tuga, jeziva i beskrajna, uvukla u kosti, i ne popušta i nije ni malo lakše. Još teže je i sve više boli. Tanka, varljiva nada da ste svi zajedno otišli na neki daleki put i da ćete se vratiti, da ćete se jednog dana ili neke noći volšebno pojaviti, sve više bledi i umire.

Polako i surovo je potiskuju razmišljanja vaših roditelja da će jednom, doći oni tamo kod vas i da ćete opet svi biti zagrljeni i srećni.

Valjda anđeli ne čuju i ne vide kroz koje krugove pakla prolaze njihovi roditelji dokazujući da njihove dece više nema, da su ustreljeni, da je zbog toga neko kriv i da mora da odgovara.

A ti neki, krivi i odgovorni, tvrde na nisu krivi i da nisu odgovorni ili da ne znaju ko je kriv, koliko god je to očigledno.

Advokati se bore za svoje klijente i interese, a država ćuti. Inspektor koji je pročitao imena dece koja su bila na spisku za streljanje, dobio je odlikovanje, orden. Umesto krivične prijave i kazne, on je nagrađen ordenom.

U Beogradu, roditelji dece iz škole “Dr Vladislav Ribnikar”, bore se da istina ne bude potisnuta, da odgovornost ne ostane nedorečena, a da pravda ne ostane nedovršena.

U ovom slučaju počinilac kao maloletnik ne podleže krivičnoj odgovornosti.

Nalazi se u ustanovi zatvorenog tipa, a njegov dalji put ostaje neizvestan.

Krivični postupci protiv njegovih roditelja i dalje traju.

Jedna presuda je doneta kojom su oboje proglašeni krivima je doneta, ali vrlo brzo zatim je poništena, a suđenje je počelo iznova.

Za porodice stradale dece, to znači još jedan krug užasnog bola.

Masovnom ubici mladih iz Malog Orašja i Dubone, kazne su izrečene. Za devet izgubljenih mladih života, za dvanaestoro ranjenih, za one koji se još uvek bore, leče i oporavljaju, ni „veliki“ ubica nije dobio veliku kaznu. Ne onu najveću, doživotnu, jer je u vreme kada je izvršio stravičan zločin, bio mlađi punoletnik jer nije imao 21 godinu.

Ni tamo “pravda” nije donela mir.

Jer kazna ne vraća život. Ne briše noć koja se dogodila.

Ne ukida strah.

Kako to da shvate, kako da prihvate očajni i ogorčeni roditelji, tužni i nesrećni braća i sestre, drugovi, momci, devojke…

Gde da nađu snagu da se bore sa svojim bolom, sa patnjom koja razdire, sa užasnim nedostajanjem. Da se bore protiv tabloida koji ih nehumano proganjaju, trudeći se da zavire i u najdublje tišine njihove duše.

Da se bore protiv birokratije, protiv sistema, protiv države i protiv svih nepravdi ovog sveta koje su se na njih obrušile. Da se bore za istinu i pravdu koju vam duguju.

A zaslužili ste je svako ponaosob i svi zajedno. Zato što ste bili najbolja deca, najbolja braća i sestre, najbolji đaci, najbolji drugovi, zato što ste bili beskrajno lepi, talentovani, vredni, časni, pošteni. Zato što ste doneli kratkotrajnu sreću svojim porodicama i svima koji su vas poznavali.

Tri godine kasnije, ostaje utisak da je sistem zakazao pre zločina, a nedovoljno učinio posle njega. Pomoć porodicama bila je pojedinačna i povremena.

Ne sistemska, ne trajna, ne onakva kakva bi morala da bude kao odgovor na razmere tragedije.

Tako su porodice ostale da se same nose sa onim što se nositi ne može.

Vaše porodice su se u međuvremenu upoznale i sprijateljile. Spojili ste ih vi, i njihova zajednička i slična nesreća, jer se oni međusobno, najbolje mogu razumeti. Zbližile su ih međusobne posete, slične brige, problemi, ali i radosti i značajni datumi vaših rođendana, vaših uspeha i manifestacije kojima se trude da vas upoznaju oni koji vas ne poznaju, da ostanete u najdivnijem sećanju onima koji vas znaju i koji su imali želje i snage da vas tokom ovih godina upoznaju.

Svi se mi nadamo i želimo da verujemo da ste zajedno u nekom boljem svetu bez bola i patnji, bez nepravdi, mržnje i zločina. I da se družite i zajedno proslavljate rođendane, odlične uspehe, slave i praznike. Da vaš veliki anđeo Dragan pazi na vas i da mu u tome pomaže naš dobri Peca koji je voleo decu i bio im je Deda Mraz za Novu godinu.

Da vas čuva hrabri mladi policajac Milan, da vas uči i miluje prelepa mlada učiteljica Kika. Da od Dače možete naučiti sve o struji i traktoru sa korpom, od Marka kako je biti najbolji sin, brat i ujak. Od Nemanje, kako se živi brzo, srećno, boemski, i kako se voli svoja devojka.

A šta sve tek možete naučiti od Laze? Kakav je to momak bio.Takvih nema u gradu gde ste vi odrasli i živeli. On je bio drugačiji od vas, gradske dece. Razlikovao se i od drugih momaka iz svog sela i iz Srbije. Kako je on voleo svoje selo i šta je sve uradio sa svojih samo devetnaest godina. Vi ste rođeni i odrasli u gradu i učili ste neke druge knjige, neku drugu muziku, balet, klavir, neke lepe umetnosti. A Laza je vozio traktor, krčio šumu i sekao drva. On je sam kupio i drugu šumu i drugu njivu. I gajio je voće, prirodno, jedro i zdravo. Ovih dana se upravo beru njegove divne, slatke, krupne crvene jagode. Od Ace biste naučili sve o golubovima, zečevima, ribicama i psima. A od Nikole, koje je imao godina slično kao vi, kako se postaje najomiljeniji dečak u razredu, u školi, u selu.

Angelina bi za Kiku i ostale devojčice kreirala najmodernije i najleše haljine. Plesalo bi se uz božanstvenu muziku  princa, mladog maestra Andrije Čikića. Momci iz Orašja bi vas nagovorili da igrate fudbal i da navijate za Zvezdu.

A svi vi, najbolji, od najboljih probrani…

Živite i dalje, dok god se vaši roditelji bore tako hrabro i uporno sa vidljivim i nevidljivim neprijateljima, dok bude nas malobrojnih prijatelja koji žele i trude se da ne budete zaboravljeni, uprkos očiglednim željama i nastojanjima sistema, države i društva, da se 3. i 4. maj, 2023. godine, izbrišu, zaborave, nestanu…

I da sve bude kao da se nikada nisu ni desili.

Neka ovi dani tuge, 3. i 4.maj, nakon tri godine vašeg stradanja, budu posvećen i vašim divnim roditeljima, nadljudima, nadroditeljima. Vašim sestrama i braći.

Teško da se u Srbiji i svetu mogu naći ljudi koji su toliko hrabri, toliko dostojanstveni, plemeniti i humani u svom beskrajnom bolu, kao što su vaše porodice: Kobiljski, Asović, Dukić, Martinović, Božović, Anđelković, Čikić, Negić, Aćimović, Vlahović.

A i porodice: Milić, dve porodice Milovanović, Mitrović, Stevanović iz Malog Orašja, porodica Todorović i Panić iz Dubone.

Budite ponosni na njih, kao što su oni ponosni na vas.

Prošle su tri godine od dana koji su zauvek promenili Srbiju.

Tri godine kasnije, porodice ne žive sa uspomenama, već sa svakodnevnim nedostajanjem.

U Malom Orašju i Duboni, posle najtežeg perioda tuge, život je počeo polako da se vraća. Meštani su uredili Ravni Gaj, mesto stradanja pretvoreno je u prostor sećanja.

Popločane su staze, zasađeni čempresi, po jedan za svakog. Podignut je zajednički spomenik sa njihovim imenima i fotografijama. Uređeno je igralište na kome se danas održavaju memorijalni turniri.

To mesto danas nije samo mesto smrti.

To je mesto okupljanja, pamćenja i tihe borbe da se život nastavi.

U kućama, međutim, vreme stoji. Sobe njihove dece pretvorene su u male memorijale.

Sa posebnom pažnjom čuva se svaka njihova stvar — odeća, sitnice, uspomene.

Čuvaju se i njihovi mirisi. U Lazinu sobu unose se prve jagode, prvo voće koje je zasadio, a nije stigao da proba.

To su načini da se prekine tišina. To su mesta na kojima vreme stoji.

U međuvremenu, život je morao da se nastavi.

Rađaju se deca. Organizuju se neke svečanosti, obeležavaju se praznici.

Ali nijedna radost nije potpuna.

Jer za stolom uvek nedostaje neko. Jedna stolica uvek stoji prazna. I ta praznina ne prolazi.

Roditelji su, uglavnom sami, preuzeli i ono što je trebalo da bude zajednička odgovornost društva.

Oni organizuju obeležavanja godišnjica.

Oni uređuju mesta stradanja. Oni čuvaju sećanje.

U Malom Orašju i Duboni, Ravni Gaj je pretvoren u prostor dostojanstva i pamćenja.

“Tog 4.maja je život za mene stao!

Ubio me jedan monstrum. Ali pre mene ubio je moju porodicu, moju decu, moju dušu. Ubio je devet nedužnih i divnih bića. Zavio je u crno selo u kom sam rodjena a i selo u kome živim, gde sam udata. Tog dana je sve stalo i mi živimo u okovima i kao po kazni.

Ubica je u pritvoru , ali spava u čistoj postelji, ima tri obroka dnevno, ima šetnje, sve što mu treba i što poželi. Prema njemu se postupa humano. Vozi se blindiranim automobilom pod pratnjom i rotacijom kad ga vode kod lekara ili da popravlja zube. U isti Dom zdravlja gde se leče i naša i druga deca i omladina. On ima prava na stalne posete porodice. Njemu majka svakog petka nosi pune pakete svega i svačega. Njegovu kuću čuva policija 24 sata sedam dana u nedelji. Zašto i od koga? U ovom kraju oni su jedini zločinci. Drugih nema. I oni imaju sva prava. A ubica je je nama sve to uskratio. Mi više ne možemo da vidjamo svoju decu, ne možemo da im spremamo omiljenu hranu, ne možemo da ih poljubimo.

Ja više nemam kome da napravim ledene kocke, a on može da naruči, i da mu majka donese šta god poželi.

Da li je normalno da jedan krvnik ima pravo na posete i sve ovo lepo što mu je omogućeno. Taj isti koji je našoj deci i nama, sva ta prava oduzeo!?

Sve ovo može biti samo podstrek ostalima da mogu da naprave slične zločine i da će proći sa minimalnom kaznom. Trebalo bi da se konačno donese presuda, i da mi  posle svega, pronađemo nekakav mir, ako to može tako da se nazove.

Zbog svega toga se pitam ko je ovde zločinac? Onaj ko je uništio naše živote i još uvek ima prava na sve, ili mi koji ništa nismo krivi, a sva prava su nam oduzeta. Čak i to da budemo, ono što jesmo: Malo Orašje i Dubona, a ne slučaj Mladenovac i da se našoj deci znaju imena i prezimena, ko su i kakva su to deca bila.

Zar je mnogo to što tražimo?“, pita  jedna mama stradale dece.

Masovni ubica je u pritvoru proveo više od godinu dana, uz zaista velike privilegije. Imao je pristup televiziji, internetu, štampi. Kažu da je novinske tekstove o sebi lepio iznad svog kreveta u pritvorskoj ćeliji.

Dvadeset godina za ubistvo devetoro mladih!?

Za strašne povrede koje je zadobilo dvanaest osoba od kojih će neki ostati doživotni invalidi. Za sve porodice koje je zavio u crno i zauvek uništio, treba da dobije po dvadeset godina i to bi bilo malo.

Na suđenjima ni jedan ni drugi ubica nisu pokazali ni trunku kajanja ni žaljenja zbog masakra kojima su u smrt oterali toliko dece i mladih.

Obojica su priznali svoje zločine i u trenutku izvršenja bili su uračunljiv.

Na pragu smo treće godišnjice ovog jezivog masakra. Ovih dana će o tome pisati mnoge novine, portali, govoriće se na nekim televizijama. U nekim medijima će biti saopštena samo kratka vest.

Vreme prolazi, teme se menjaju, interesovanje jenjava.

A bol ostaje.

Tri godine kasnije, jasno je da ovo nisu događaji koji su prošli. Ovo su rane koje traju.

I životi koji su zauvek promenjeni.

Malo Orašje i Dubona su udaljeni od Beograda samo oko 60 km. A po važnosti, možda čitavu svetlosnu godinu.

I zato ovo nije samo priča o onome što se dogodilo, već o onome što nije smelo da se dogodi, što je moglo da se spreči, i o ljudima koji sa tim moraju da žive.

Iz serijala „Imena i mesta“ – sećanje na žrtve masovnih zločina u Ribnikaru, Malom Orašju i Duboni”