INTERVJU Emilija Milenković: Na jugu je pritisak na novinare duboko ličan (FOTO)

Vranje news: Kao neko ko dolazi iz Vranja, kako doživljavate položaj i bezbednost novinara u svom rodnom gradu – da li ste tokom odrastanja i praćenja lokalnih medija primećivali pritiske na novinare?

Emilija Milenković: Položaj novinarki i novinara u Vranju zavisi od toga kako oni izveštavaju o vlasti. Ukoliko su saveznici vlasti, slepo prenose njihova sramna saopštenja i učestvuju u propagandi, lažima i obmani građana, njihov položaj je idealan s obzirom na to da dobijaju sav novac iz budžeta i ne moraju da opterećuju svoju glavu objektivnim izveštavanjem”.

Šta je s onim novinarima koji rade za opšte dobro i u interesu javnosti?

“Ukoliko su novinari objektivni, preispituju i kritički izveštavaju o postupcima vlasti, njihov položaj je u ekonomskom smislu srozan, zatim nebezbedan i neizvestan. Takvi novinari nisu podobni za finansiranje iz gradskog budžeta, stalno se suočavaju sa pritiscima, pretnjama, ucenama, stigmatizacijom i diskriminacijom”.

Da li se situacija po njih naglo pogoršava ili možemo govoriti o trendu?

“Mislim da se ovo intenziviralo u poslednjih par godina, otkad je SNS počeo da se nasilno obračunava sa neistomišljenicima, ali se su slične stvari dešavale i tokom mog odrastanja”.

Razmišljamo li o budućnosti – koliko se tema bezbednosti novinara obrađuje na Univerzitetu u Beogradu, posebno na tvom FPN-u, odnosno kako se u teoriji definišu mehanizmi pritiska na medije i da li ih prepoznajete u lokalnom kontekstu juga Srbije?

“Dosta pričamo o bezbednosti novinara jer, nažalost, uvek postoji neka aktuelnost. Svaka autoritarna vlast ima slične mehanizme pritiska na medije, s obzirom na to da je glavni cilj da se svaki kritički glas prema vlasti zauvek utiša i odstrani”.

Koji su to mehanizmi i kakve posledice ostavljaju?

“Mediji se pre svega suočavaju sa manjkom finansija te vrlo teško opstaju, pogotovo oni na lokalu. Redakcije često nemaju dovoljan broj zaposlenih, te su novinari preopterećeni poslom, pod stalnim stresom i umorom, što utiče na njihove zdravlje. Zatim su tu politički i ekonomski pritisci, finansijske ucene, poreske ucene, primoravanja da izveštavaju onako kako vlast kaže, potplaćivanja, cenzura… ”

Ima i onih koji nastavljaju da rade po Kodeksu novinara, bez obzira na pritiske...

“Novinari koji se odupru pritiscima i nastave da izveštavaju etički i objektivno postaju meta vlasti, što je vrlo opasno na lokalnom nivou imajući u vidu da se pritisci i ucene prelivaju na porodicu, novinari bivaju stigmatizovani i diskriminisani. Manifestacije toga su često preteće poruke ili pozivi, pretnje nasiljem pa čak i ubistvom, dolazak na kućnu adresu, različite tužbe i pravni postupci protiv novinara”.

Kako to utiče na novinarsku profesiju i sam društveni ambijent?

“Utiče se na svaki aspekt života novinara, s ciljem da se uguši ili promeni njegovo/njeno izveštavanje. Mislim da se svi ovi mehanizmi pojavljuju i na jugu Srbije, a najveći pokazatelj toga je manjak slobodnih lokalnih medija, kao i vrlo teška situacija tih medija ili frilens novinara/ki”.

Kako biste ocenili političku kulturu u Vranju kada je reč o odnosu prema medijima i da li mladi u Vranju, pre nego stariji sugrađani, prepoznaju značaj slobodnih i bezbednih medija?

“Političku kulturu u Vranju, kada je reč o odnosu prema medijima, ocenjujem kao izrazito nisku i duboko zarobljenu od strane vlasti. U takvom sistemu, mediji ne funkcionišu kao korektiv vlasti, već kao njen produženi propagandni aparat. Kritičko novinarstvo se ne toleriše, već se sistematski guši”.

Prepoznajete li konkretne primere toga u praksi?

“Na lokalnom nivou, gde je koncentracija moći još vidljivija, pritisci su direktniji i brutalniji. Slučajevi poput pritisaka na redakciju Info Vranjske jasno pokazuju obrazac: finansijsko iscrpljivanje, uskraćivanje pristupa javnim sredstvima, politički napadi i lična diskreditacija. Poruka je jednostavna, li ćete služiti vlasti, ili ćete biti uklonjeni iz javnog prostora”.

Ali, taj slučaj je verovatno samo paradigma onoga što se dešava na širem planu?

“To nije izolovan problem jednog grada, već deo šireg modela vladanja koji sprovodi Srpska napredna stranka. Taj model podrazumeva potpunu kontrolu institucija, uključujući medije, i stvaranje ambijenta u kojem su strah i autocenzura osnovni mehanizmi opstanka. Kada novinari znaju da kritika može dovesti do gubitka posla, tužbi, pretnji ili pritisaka na porodicu, sloboda medija prestaje da postoji kao realna kategorija”.

“Autocenzura jeste ozbiljan i rasprostranjen problem među lokalnim novinarima, pre svega kao posledica kontinuiranih pritisaka vlasti. Međutim, važno je naglasiti da, uprkos takvom okruženju, postoje novinari koji i dalje izveštavaju slobodno, profesionalno i hrabro, svesni svih posledica koje to može da nosi”.

Koliko je to važno?

“Ključno je, jer upravo ti novinari pokazuju da je moguće odupreti se autocenzuri i da profesionalni integritet može da opstane i u nepovoljnim uslovima. Smatram da bi novinari trebalo da se ugledaju na takve primere. To su ljudi kojima je javni interes ispred lične sigurnosti, koji razumeju da je njihova uloga da informišu građane, a ne da služe vlasti. Njihova hrabrost je ključna ne samo za profesiju, već i za društvo u celini”.

Istovremeno, strah od posledica jeste jedan od glavnih razloga za izostanak kritičkog izveštavanja…

“Na lokalnom nivou taj strah je još izraženiji, jer su pritisci ličniji i konkretniji. Novinari ne rizikuju samo profesionalne posledice, poput gubitka posla ili finansijske nestabilnosti, već i ličnu bezbednost, kao i bezbednost svojih porodica. U manjim sredinama svi se međusobno poznaju, što dodatno pojačava osećaj izloženosti i ranjivosti”.

Kako gledate na novinarsku hrabrost u kontekstu nekakvog vida borbe protiv autocenzure?

“Upravo postojanje hrabrih novinara pokazuje da autocenzura nije neizbežna. Ona jeste posledica sistema, ali nije jedini mogući odgovor na njega. Dok god postoje oni koji su spremni da se uhvate u koštac sa rizičnim temama i govore u javnom interesu, postoji i prostor da se ta praksa širi i postane pravilo, a ne izuzetak”.

Koliko su institucije efikasne u zaštiti novinara i da li je problem više u zakonima ili u njihovoj primeni?

“Iz ugla političkih nauka, problem bezbednosti novinara u Srbiji nije u zakonima, već u činjenici da država svesno ne obezbeđuje njihovu primenu. Postojeći pravni okvir služi više kao fasada, dok je u praksi stvoren sistem u kojem su novinari nezaštićeni, a napadi na njih uglavnom nekažnjeni. Institucije ne deluju kao zaštita, već kao mehanizam selektivne primene zakona. Kritički novinari su izloženi pritiscima, dok se napadi na njih relativizuju ili ignorišu”.

Ko za to snosi odgovornost?

“Država snosi direktnu odgovornost za atmosferu nekažnjivosti. Kada decenijama ne uspeva, ili ne želi, da rasvetli ubistva novinara kao što su Slavko Ćuruvija, Milan Pantić i Dada Vujasinović, ona šalje jasnu poruku da su novinari legitimne mete. To nije samo institucionalni neuspeh, već politička odluka da se ne uspostavi odgovornost. U takvom sistemu, svi drugi oblici pritisaka, od pretnji i fizičkih napada do pravnog i finansijskog iscrpljivanja, postaju deo šire strategije kontrole medija”.

Kako vidite budućnost novinarstva u manjim sredinama poput Vranja, da li bi se, po vašem mišljenju, mladi odlučivali za ovu profesiju u takvom ambijentu?

“Budućnost novinarstva, dok se ova vlast ne promeni, ne deluje optimistično. U ambijentu u kojem su mediji pod snažnim političkim i ekonomskim pritiscima, gde su uslovi rada nesigurni, a profesionalni integritet često kažnjiv, teško je očekivati da će se mladi masovno odlučivati za ovu profesiju”.

Na šta vam danas liči novinarstvo na lokalu?

“Pre na borbu za opstanak, nego na profesiju koja nudi stabilnost, razvoj ili društveno priznanje. Mladi ljudi to vide i razumeju… Vide pritiske, vide posledice kritičkog izveštavanja i vide koliko je teško ostati profesionalan u takvom sistemu. Zbog toga mnogi biraju sigurnije puteve ili odlaze iz zemlje”.

Imamo li makar malo razloga za optimizam?

“Verujem da će uvek postojati mali broj mladih ljudi koji će se odlučiti za novinarstvo upravo zato što su svesni njegove važnosti. To su ljudi koji ne pristaju na ćutanje i koji razumeju da bez slobodnih medija nema ni slobodnog društva”.

Od čega zavisi naša budućnost u tom pogledu?

“Ključno pitanje nije samo da li će se mladi odlučivati za ovu profesiju, već u kakvom sistemu će raditi. Ako se postojeći uslovi ne promene, novinarstvo na lokalu će opstajati, ali kao marginalizovana i ugrožena profesija. Nadu mi daju hrabri novinari i novinarke koje svakodnevno uprkos svim pritiscima objektivno izveštavaju i etički rade svoj posao u našem gradu”.

Koje bi mere, prema vašem mišljenju, mogle da unaprede bezbednost novinara na lokalu i kakvu ulogu u tome mogu imati mladi, studenti i akademska zajednica?

“Da bi se bezbednost novinara na lokalu zaista unapredila, potrebne su sistemske promene, što znači pad autoritarnog režima i nastanak demokratskog sistema. Pre svega, neophodno je obezbediti stvarnu nezavisnost institucija poput policije, tužilaštva i sudstva, kako bi napadi na novinare bili brzo procesuirani i adekvatno kažnjeni. Bez toga, svaka druga mera ostaje kozmetička. Drugo, način finansiranja medija mora se promeniti. Trenutni model projektnog sufinansiranja na lokalu često služi kao mehanizam kontrole i nagrađivanja podobnih medija. Potrebni su transparentni i pravični kriterijumi koji će omogućiti opstanak nezavisnih redakcija, a ne njihovo sistemsko gušenje”.

Postoji li i nešto treće?

“Takođe, važno je uvesti i dosledno primenjivati mehanizme zaštite novinara od SLAPP tužbi i drugih oblika pravnog pritiska, kao i obezbediti institucionalnu i društvenu podršku novinarima koji su izloženi pretnjama. U tom procesu, mladi, studenti i akademska zajednica imaju važnu ulogu. Oni mogu da podižu svest o značaju slobodnih medija, da kroz istraživanja i javne debate razotkrivaju mehanizme pritiska, ali i da pružaju solidarnost i podršku novinarima”.

Da li biste se vi lično bavili novinarstvom u Vranju i šta bi moralo da se promeni da biste tu odluku doneli bez zadrške?

“U trenutnim uslovima, bavljenje novinarstvom u Vranju zahteva ne samo profesionalnost, već i veliku ličnu hrabrost i spremnost na posledice. To nije odluka koja se donosi lako, jer podrazumeva rad u okruženju u kojem su pritisci, nesigurnost i rizici svakodnevica. Ja bih se bavila novinarstvom jer verujem u njegovu društvenu važnost, ali je činjenica da takva odluka danas podrazumeva mnogo više od same profesije, ona podrazumeva i način života koji je stalno praćen rizikom, nesigurnosti i neizvesnosti”.