ZLATNI BAGER PRED ZAKLJUČANIM VRTIMA ZAVODA ZA ZAŠTITU SPOMENIKA KULTURE (FOTO)

Autor: dr Slavica Plavšić

Zlatni bager stajao je u petak, 7. marta 2026. godine, pred vratima Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Pančevu. Vrata su bila zaključana. Kao i odgovori.

Nekoliko desetina građana okupilo se tog dana da postavi jednostavno pitanje: ko zapravo štiti kulturno nasleđe ovog grada? Zavod, koji bi morao biti prva linija odbrane gradskog pamćenja, bio je zatvoren već oko 12.30.

A bio je običan radni dan.

Nikakav državni ili verski praznik

Tako je mali zlatni bager ostao ispred vrata kao poruka.

Iza tog malog, ali snažnog simbola stoje mladi ljudi ovog grada. Upravo su oni osmislili, organizovali i realizovali ovaj performans i protestnu šetnju. Jedna mlada umetnica samoinicijativno je napravila mali i veliki zlatni bager. Na prvi pogled igračku, a zapravo mala umetnička dela, ironična, duhovita i snažna u svojoj simbolici.

U vremenu kada mnogi mladi ljudi odlaze iz zemlje, ovi mladi Pančevci odlučili su nešto mnogo teže. Da ostanu i da brane istoriju svog grada.

Pančevo bi, bez ikakvog preterivanja, moglo da bude grad-muzej. Dovoljno je prošetati centralnim ulicama da se vidi koliko slojeva istorije još uvek stoji u njegovim fasadama. U drugoj polovini XIX i početkom XX veka grad je bio važan trgovački i kulturni centar Banata, deo razvijenog srednjoevropskog prostora u okviru Austrougarske monarhije. Pančevo je i danas jedan od najvažnijih urbanih i industrijskih centara Vojvodine. Poseban napredak doživelo je u vreme Đorđa Vajferta, industrijalca, prvog guvernera Narodne banke i ktitora koji je svom rodnom gradu mnogo toga podario.

U tom periodu podizane su reprezentativne građanske kuće u duhu istoricizma i secesije, sa bogatom ornamentikom, balkonima od kovanog gvožđa i visokim prozorima koji su govorili o građanskom statusu jednog vremena.

Te kuće nisu bile samo arhitektura, već jasan znak da je Pančevo deo srednjoevropskog kulturnog prostora.U gradu su postojale štamparije, čitaonice, horovi i pozorišne predstave. Još 1838. godine osnovano je Srpsko crkveno pevačko društvo Pančevo, jedno od najstarijih pevačkih društava u ovom delu Evrope. U takvim društvima razvijala se građanska kultura grada.

Pančevo je 1863. godine dobilo i svoju gimnaziju. Pančevačka gimnazija i danas je jedna od najuglednijih u Vojvodini i Srbiji. U tim učionicama školovale su se generacije koje su kasnije oblikovale našu kulturu.

Grad je bio dom, škola ili važna životna stanica velikim imenima koja su oblikovala kulturni, privredni i društveni život Pančeva i Srbije. Među najznačajnijim ličnostima vezanim za Pančevo su: Đorđe Vajfert, Mihajlo Pupin, Uroš Predić, Konstantin Danil, Miroslav Mika Antić, Ilija Milosavljević Kolarac, Jovan Jovanović Zmaj, Miloš Crnjanski, Isidora Sekulić, Vasilije Vasa Živković. Olga Smederevac…

To nije mala istorija za jedan grad. Pančevo nije bilo provincijska varoš. Bilo je pravi građanski grad.

Danas, međutim, šetnja centralnim ulicama otkriva drugačiju sliku. Fasade koje su nekada bile ponos grada danas se ljušte i raspadaju. Prozori su zatvoreni, krovovi prokišnjavaju, a dvorišta zarastaju u korov.

Pančevo je danas postalo ogromno rušilište i gradilište novih komercijalnih zgrada lošeg kvaliteta, u kojima se kvadrati brzo prodaju po astronomskim cenama. Dizalice se okreću nad gradom kao znak jednog novog vremena.

Dovoljno je prošetati glavnim ulicama da bi se videlo šta je od tog sveta ostalo. Fasade koje su nekada ličile na čipku od maltera i betona danas se ljušte i otpadaju. Iza velikih kapija još se naziru dvorišta sa bunarima i vinovom lozom, visoki plafoni i božanstveni mozaični svodovi građanskih kuća. Ali mnoge od tih kuća nestaju.

Zgrade godinama propadaju jer ih niko ne održava. Naslednika ili nema, ili ne žive u zemlji, a najznačajniji objekti nalaze se pod zaštitom države i Zavoda za zaštitu spomenika kulture.

U praksi to često znači: ničija briga.

A onda slede već oprobani scenariji. Zgrada se zapusti do potpunog ruiniranja ili u njoj, na volšeban način, izbije požar. Kada objekat konačno postane ruševina, proglašava se opasnim i uklanja.

Na njegovom mestu ubrzo niče novi stambeno-poslovni kompleks.

Zavod za zaštitu spomenika kulture ne čini gotovo ništa da se ovaj urbanistički haos zaustavi. Oko nekih znamenitih zgrada više od deset godina stoji zaštitna ograda i upozorenje: „Pešaci, pređite na drugu stranu. Pažljivo, otpada fasada.“ I time se problem „konzervira“ na duge staze.

Naravno, gradovi moraju da rastu. Dobro je da se ljudi doseljavaju iz Beograda i drugih mesta. Stanovi su u Pančevu jeftiniji, život je mirniji, a banatska ravnica pitoma, široka i ima mesta za sve.

Ali rast grada ne treba da znači rušenje njegovog identiteta i autentičnosti. Pametni gradovi grade pored svoje istorije, na periferiji, a centralno gradsko jezgro brižljivo čuvaju i održavaju.

Danas, međutim, Pančevo sve više liči na produženo predgrađe Beograda. Fasade nestaju, dvorišta se zatvaraju, a na mestima gde su nekada bile stare radnje, poslastičarnice, pekare, gradske kafane i knjižare niču menjačnice, kladionice i kockarnice.

Gradovi ne nestaju samo kada prestanu da se grade. Nestaju i onda kada počnu da ruše sopstveni identitet. Dovoljno je prošetati centralnim ulicama Pančeva da se vidi koliko se grad promenio. Na jednoj strani stoji fasada nekada bogato ukrašena ornamentima koji se sada jedva razaznaju, ljušti se i raspada. Nekoliko koraka dalje zatvorena su vrata poslednje knjižare u centru grada. A odmah iza ugla nova kockarnica sa svetlećim reklamama.

Između te tri slike: stare fasade, zatvorene knjižare i nove kockarnice, staje čitava priča o gradu koji polako gubi svoj identitet i autentičnost.

Problem nije u novim zgradama. Problem je kada one nastaju na mestu istorije.

Grad koji gradi svoju budućnost ne mora da ruši svoju prošlost. Pametni gradovi grade pored nje, a ne preko nje. Dok evropski gradovi ulažu ogromne napore da očuvaju istorijske četvrti i pretvore stare fabrike u galerije, biblioteke i kulturne centre, kod nas se kulturna dobra često posmatraju kao smetnja investicijama.

Neobična arhitektura gradskih ulica zanimljiva je i po još nečemu. Njihov izgled često privlači filmske producente, zbog čega Pančevo s razlogom nosi titulu filmskog grada. Veliki broj kultnih domaćih filmova snimljen je baš ovde. Fasade, trgovi, obala Tamiša i enterijeri javnih i privatnih kuća stvaraju iluziju prošlih vremena, pa se lako pretvaraju u filmske kulise.

Grad koji je pre tri veka imao pivaru i štampariju danas ima sve više bagera i kockarnica.

U centralnom delu grada nedavno je zatvorena i poslednja knjižara. Grad ubrzano gubi svoje nekada prelepo lice.

Zavod za zaštitu spomenika kulture, institucija koja bi morala da bude čuvar tog nasleđa, prečesto ostaje nemi posmatrač tog procesa. Skidanjem zaštite sa pojedinih objekata, netransparentnim odlukama ili jednostavnim ćutanjem, Zavod zapravo omogućava ono što bi trebalo da spreči i time praktično postaje saučesnik takvih nečasnih radnji.

Zato je performans građana u petak bio mnogo više od okupljanja i mirnog protesta.Bio je to pokušaj da se podseti da kulturno nasleđe nije dekoracija grada, već njegov identitet koji treba sačuvati.

Jedan od najupečatljivijih trenutaka protestne šetnje bio je dolazak pred staru štampariju u centru grada. Ta zgrada je više puta gorela i danas se nalazi u alarmantnom stanju, a građani upozoravaju na opasnost od njenog urušavanja. Rušenje još nije počelo samo zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa.

Pančevo je u XIX veku imalo razvijenu štamparsku delatnost i lokalnu štampu, što je bilo obeležje pravih građanskih sredina u srednjoj Evropi. Nekada su u Pančevu štamparije štampale knjige, novine i kalendare koji su širili znanje i građansku kulturu.

Danas jedna od tih štamparija stoji spaljena i urušena, kao da je neko odlučio da zajedno sa zidovima izbriše i sećanje na vreme kada je ovaj grad imao snažan kulturni i javni život.

Zato je sudbina stare štamparije u Pančevu mnogo više od sudbine jedne zgrade. Ona je simbol onoga što se događa sa gradom koji je nekada bio deo razvijenog srednjoevropskog kulturnog prostora.

Pančevo je imalo i jednu od najstarijih pivara na prostoru današnje Srbije: čuvenu Vajfertovu pivaru, osnovanu još 1722. godine. To govori da je grad već tada imao razvijenu građansku i zanatsku kulturu, karakterističnu za srednjoevropske gradove. U vreme kada su mnoge varoši u regionu tek počinjale da se urbanizuju, Pančevo je imalo pivaru, štampariju, trgovačke kuće, kulturna društva i reprezentativne građanske zgrade.

Grad koji je još u XVIII veku imao pivaru, štampariju i građanske kuće sa secesijskim fasadama danas mora da moli sopstvene institucije da mu ne ruše istoriju. Ako je Pančevo nekada moglo da izgradi takav grad, sada ima zadatak da ga održava i sačuva.

Pitanje je zašto mu to danas neko uporno ne dozvoljava.

A odgovor je vrlo prost. Rekonstrukcija takvih kapitalnih zdanja zahteva veliko znanje, iskustvo, stručnost i vreme, a ne donosi brz i lak profit kao izgradnja stambeno-poslovnih objekata.
Gradovi moraju da rastu. Dobro je da se grade nove zgrade. Dobro je da se ljudi doseljavaju iz Beograda i drugih gradova. Velika je banatska ravnica i ima mesta za sve. Problem nije u novim zgradama. Problem je kada one nastaju na mestu istorije.

Grad koji gradi svoju budućnost ne mora da ruši svoju prošlost. Pametni gradovi grade pored nje, a ne preko nje. Dok evropski gradovi ulažu ogromne napore da očuvaju istorijske četvrti i pretvore stare fabrike u galerije, biblioteke i kulturne centre, kod nas se kulturna dobra često posmatraju kao smetnja investicijama.

Grad koji je među prvima u Evropi imao štampariju danas ostaje bez knjižara.

Gradovi se ne pamte samo po zgradama, već i po svojim simbolima. Pančevo ih ima mnogo više nego što se danas čini.

Na ušću Tamiša u Dunav stoje dva svetionika. Mali crveni i zeleni tornjevi nekada su pokazivali put brodovima koji su ulazili u reku. Ti svetionici podignuti su početkom XX veka i predstavljaju jedinstven primer rečne signalizacije u ovom delu Evrope. Oni su tihi čuvari jednog vremena kada je Pančevo bilo važna rečna luka i trgovačko mesto.

Grad ima i svoju posebnu crkvu: Uspenjsku crkvu u Pančevu sa dva tornja i dva sata. Pančevci vole da kažu da je to jedino mesto gde oba sata pokazuju tačno vreme.

Pančevo nije grad koji je nastajao stihijski. Posle dolaska habzburške uprave u XVIII veku grad je planiran po principima srednjoevropskog urbanizma: pravolinijske ulice, uređeni trgovi, drvoredi i nizovi građanskih kuća koje su činile skladnu celinu. Grad je bio projektovan da traje. Upravo zato je današnje urušavanje tog nasleđa toliko bolno, jer ono što se ruši nije samo zgrada, već jedan pažljivo građen urbani poredak.

Pančevo nije bilo slučajan grad, već grad koji je građen sa merom, planom i kulturnom ambicijom.

Grad koji je nekada bio pažljivo planiran danas se prepušta samovolji bogatih i uglavnom bahatih investitorskih planova.

Pančevo je nekada bilo grad koji se planirao. Danas je grad koji se rasprodaje. To nije bilo grad na periferiji istorije, već značajan deo srednjoevropske građanske kulture.

Takvi detalji čine duh jednog mesta. Svetionici na Tamišu, stare crkve, dvorišta iza kapija, fasade koje liče na čipku — to su niti od kojih je satkan identitet Pančeva.

I zato njihovo nestajanje nije samo urbanističko pitanje. To je pitanje pamćenja jednog grada.

Jer gradovi se ne čuvaju samo zakonima koji se ne poštuju i institucijama koje ne rade svoj posao.

Gradovi se čuvaju ljudima.

Posebno ovim mladim ljudima koji su tog dana stajali ispred zatvorenih vrata Zavoda i odlučili da se glasno i javno suoče sa onim što se decenijama uporno preskače.

Na ušću Tamiša u Dunav i dalje stoje dva stara svetionika. Nekada su brodovima pokazivali put kroz reku i kroz maglu. Danas stoje kao tihi podsetnik na vreme kada je Pančevo znalo kuda ide.

Jer ako bageri počnu da brišu njegovu istoriju, ni svetionici više neće imati kome da pokazuju put.Grad koji ima svetionike ne bi smeo da izgubi svoj pravac.

A Pančevo ima takve sjajne mlade ljude koji su odlučili da svoje vreme, energiju, kreativnost, znanje i hrabrost posvete odbrani istorije ovoga grada i izgradnji svetlije, pravednije budućnosti koja će poštovati važno istorijsko nasleđe ovoga grada i ove države. To su mladi, pametni. obrazovani i sposobni ljudi koji su odlučili da ostanu tu, na ovoj pitomoj i plodnoj banatskoj ravnici, i da tu grade bolju i srećniju budućnost za sebe i svoje porodice.

 

To nije mali gest.

U vremenu kada je lakše okrenuti glavu i otići, oni su izabrali da ostanu i da se bore za ono što Pančevo jeste.

A grad koji ima takve mlade ljude sigurno ima i svoju budućnost.

Dok se o urušavanju gradskog nasleđa decenijama govori tiho i rezignirano, neko je konačno odlučio da stvari izgovori naglas i da zakuca na vrata institucije koja bi trebalo da štiti taj grad.

Tog običnog radnog dana, vrata Zavoda su već u 12.30 bila zaključana.

Sledeći put ćemo se najaviti i pitati ih za radno vreme.

Za početak.