Zarobljeni u nepokretnosti: Knjiga o kriku sa borskih ulica (PDF/VIDEO)

Autror: Igor Velić, master inženjer saobraćaja

Ova knjiga nije nastala iz saobraćajne teorije, već iz sudara – sudara između tela i sistema, između ličnog iskustva i društvene stvarnosti, između struke koja se zaklanja iza neutralnosti i života koji svakog dana strada na ulicama širom naše zemlje. Pisana je u periodu između oktobra 2024. i oktobra 2025. godine, u vremenu u kojem je bolest moje bake napredovala istim tempom kojim je napredovalo društveno raspadanje oko nas. Dok je jedno telo gubilo snagu, jedno društvo je gubilo lice.

Ona je produkt jednog vanrednog stanja koje traje predugo, stanja u kojem su naši gradovi postali deponije profita, a naši životi tek statistička greška u proračunima onih koji ne znaju da projektuju ništa osim sopstvenog interesa.

Knjigu možete besplatno preuzeti na linku

U tom periodu Srbija je živela u ubrzanom stanju kolektivne anksioznosti. Nadstrešnica koja je usmrtila šesnaestoro ljudi u Novom Sadu nije bila nesreća, već dijagnoza jednog koruptivnog sistema. To je bio trenutak kada je sistem, koji promoviše „nepokretnost” uma i tela, počeo da ubija sopstvenu decu.

Studentski i narodni protesti koji su usledili nisu bili incident, već odgovor. Ova knjiga je nastala upravo u tom rascepu između bolničkih hodnika i ulica ispunjenih besom i otporom, između tišine terapije i buke protesta, između privatnog gubitka i javnog zločina. 

U proteklih pet godina u svojim javnim nastupima, predavanjima i kolumnama ponavljam jednu, naizgled jednostavnu, rečenicu: „Ulica je osnovni arhitektonski prostor grada”. Ne zgrada, ne trg, ne reprezentativna fasada, već ulica – prostor u kojem se život odvija, sudara, mimoilazi i ovaploćuje, prostor u kojem se najjasnije vidi kako društvo funkcioniše, koga štiti, a koga žrtvuje. Jedan blizak prijatelj, posle jednog od naših razgovora, zamolio me je da tu misao razradim, da je prevedem sa jezika struke na jezik blizak ljudima. Ova knjiga je, između ostalog, pokušaj upravo toga, pokušaj da se ulica vrati u centar javne misli i rasprave, tamo gde joj je i mesto.

Zarobljeni u nepokretnosti jeste hibridna knjiga. Po žanru, istovremeno je dnevnik, esej, te saobraćajna i društvena analiza. Prijatelji koji su je pročitali kažu da se može klasifikovati kao delo angažovane književnosti i urbane sociologije, u kome su glavni junaci i motivi jedna baka, grad, ulica i kandilo. Po intenciji, ona je pokušaj da se saobraćaj vrati tamo gde mu je mesto – u srce društva, jer saobraćaj nije tehnički sistem koji postoji izvan života. On je njegovo ogledalo. Saobraćaj je sociologija u pokretu. U njemu se vide sve naše nejednakosti, sve naše laži, sva naša odustajanja. U njemu se najpreciznije čita ko ima moć, ko ima prostor, a ko ima strah. 

Jedna od osnovnih teza ove knjige jednostavna je, ali neprijatna: saobraćaj u Srbiji nije nebezbedan zato što smo „nekulturni”, već zato što živimo u sistemu koji proizvodi nesigurnost, agresiju i poniženje kao normu. Agresivna vožnja nije karakterna mana pojedinca, već posledica društvenog pritiska. Saobraćajna nekultura nije uzrok, već simptom. Ulica samo ponavlja ono što joj politika, ekonomija i mediji svakodnevno diktiraju.

Kroz sva poglavlja ove knjige provlači se jedna uporna misao: ne možemo rešiti saobraćajne i urbanističke probleme ako ih posmatramo izolovano od društva u kojem nastaju. Saobraćajna struka koja se zaklanja iza tabela, propisa i tehničkih standarda, a odbija da vidi političke, ekonomske, klasne, rodne i generacijske nejednakosti, saučesnik je u nasilju koje taj sistem proizvodi. Tehničke nauke, odvojene od društveno-humanističkih, postaju hladni alati moći. Društvene nauke, odvojene od tehničke stvarnosti, ostaju prazna retorika. Ova knjiga polazi sa stanovišta da je samo holistički pristup, spajanje tehničkih i društveno-humanističkih nauka, jedini mogući put ka bezbednom, pravednom i održivom saobraćaju.

Knjiga je strukturirana kao niz tekstova koji naizgled govore o različitim temama: Boru, baki, kanceru, deci, osobama sa invaliditetom, biciklistima, dostavljačima, ženama, radnicima, kapitalizmu, investitorskom urbanizmu, auto-industriji, ulici, studentima, protestima i socijalno-ekonomskom modelu. Ali u osnovi, svi ti tekstovi govore o istoj stvari: o pravu na kretanje kao osnovnom ljudskom pravu; o pravu da se krećeš bez straha; o pravu da ulica ne bude mesto rizika, već mesto susreta.

Posebno mesto u knjizi zauzima kritika automobilske kulture i mašinofilije. Automobil ovde nije tretiran kao tehnički objekat, već kao ideološki proizvod, kao simbol lažne slobode, klasne kompenzacije i društvene podvale. Gradovi koji su žrtvovani automobilu postali su neprijatelji čoveka. Brzina je proglašena napretkom, iako svakodnevno odnosi živote. Parking je postao važniji od parka, a protok vozila važniji od bezbednosti.

Dobar deo ove knjige prvi put je imao svoj život u formi kolumna. Pojedina poglavlja su, u različitim fazama nastanka, objavljivana na portalima koji su prepoznali da pitanje saobraćaja nije marginalna tehnička tema, već suštinsko političko i društveno pitanje. Tim objavljivanjima tekstovi su dobili javni život, a tema je dobila težinu koju institucije nisu želele da joj daju. Ovim putem izražavam zahvalnost tim redakcijama i portalima jer su omogućili da se o ulici, prostoru i pravu na kretanje govori glasno, javno i bez ulepšavanja.

Ova knjiga je i svesni pokušaj da se u Srbiji pokrene dijalog o prostornoj pravdi, o tome ko ima pravo na grad, ko ima pravo na ulicu, ko ima pravo na bezbedno kretanje, a ko je sistemski gurnut na marginu. Ona je poziv na debatu, ali i na političku artikulaciju tih pitanja, jer prostor nije neutralan. On je uvek rezultat odluka, interesa i odnosa moći. Kako gradimo ulice, tako gradimo i društvo.

Ova knjiga ne nudi jednostavna rešenja. Ona nudi preispitivanje i odgovornost. Ona traži da prestanemo da se krijemo iza tehničkih i političkih floskula i da konačno postavimo pitanje moći: ko projektuje ulice, za koga i sa kojim posledicama. Ona poziva struku da prestane da glumi neutralnost i da preuzme etičku poziciju i odgovornost. Jednostavno, da priznaju da su neke od njihovih praksi, iako tehnički precizne, ljudski neprihvatljive. Neutralnost je neprihvatljiva u sistemu u kojem deca stradaju na pešačkim prelazima.

Stil ove knjige namerno odstupa od akademske retorike i političke korektnosti. On je ličan, ponekad lirski, ponekad oštar. Takav je jer je i tema takva. Saobraćaj nije apstrakcija. On se upisuje u kosti, u pluća, u ožiljke. On prolazi kroz živote ljudi koji nemaju moć da ga oblikuju, ali moraju da ga trpe. Zato je ova knjiga pisana iz perspektive svedoka, a ne posmatrača.

Zarobljeni u nepokretnosti knjiga je o ljudima koji su izgubili pravo na kretanje u društvu koje se hvali brzinom. Ona je zapis o vremenu u kojem su ulice postale bojna polja, a saobraćaj sistem državnog nasilja. Ona je pokušaj da se iz tog haosa izvuče smisao, ali i odgovornost.

Ovo je knjiga za one koji više ne prihvataju da je smrt u saobraćaju „cena napretka”; za one koji veruju da grad može biti mesto života, a ne preživljavanja; za one koji znaju da bez pravde u prostoru nema ni bezbednosti u kretanju.

Ako posle ove knjige više ne budete mogli da gledate ulicu istim očima, ona je ispunila svoju svrhu.