Andrija Čikić: dečak koji je ostavio muziku za večnost

Autorka: dr Slavica Plavšić

Postoje deca koja za kratko vreme ostave trag kakav mnogi ne ostave za čitav život.

Jedan od njih bio je Andrija Čikić.

Dečak izuzetnih talenata, radoznalog duha i neobične širine interesovanja. Svirao je klavir, komponovao, voleo tenis, automobile, jezike i daleke zemlje. Sve ga je zanimalo i svemu je pristupao sa istom ozbiljnošću i radošću otkrivanja.

Ali Andrija nije bio samo talentovan. Bio je lepo vaspitan, skroman i pažljiv dečak. Voleo je svoje roditelje i bio duboko vezan za porodicu. Sa drugovima je umeo da deli radost i znanje, da ih ohrabri i nasmeje. Oni koji su ga poznavali pamte ga kao nekog koji je imao neku posebnu energiju, tihu ali snažnu.kao nekog na koga su se ugledali i želeli da dostignu njegove visine.

Bio je onaj tip deteta koji ne prolazi nezapaženo, ali nikada ne traži pažnju.

Njegova kompozicija „Emocije“ možda najbolje govori o njemu. Kada je slušate, jasno je da to nije samo dečja muzika. U tim tonovima ima nečega zrelog, iskrenog i dubokog, nečega što dodirne čoveka do same srži.

Teško je poverovati da je takvu muziku napisao dečak.

Srbija je tog najstrašnijeg 3.maja 2023. godine izgubila najbolju nedužnu decu.

Izgubila je divne devojčice: Anu, Emu, Adrianu, Maru, Angelinu, Katarinu, Bojanu…čuvara Dragana.

Izgubila je i Andreju.

Jednog izuzetnog, genijalnog dečaka. Dečaka koji je mogao da postane veliki muzičar, umetnik ili naučnik.

Ali pre svega – dobrog čoveka.

Takvi gubici ne mogu se izmeriti.

Ipak, talenat i dobrota ne nestaju zajedno sa životom. Ostaju u onome što je neko stvorio i u onima koji ga pamte.

Andrija je ostao u muzici koju je napisao, u uspomenama svojih roditelja, porodice i prijatelja, i u svima koji su prepoznali koliko je bio poseban.

Njegovi roditelji Suzana i Milan, pronašli su možda najbolji  način da Andrijino ime živi dalje. Osnovali su Fondaciju „Andrija Čikić“, kroz koju se svake godine organizuje takmičenje mladih muzičara i dodeljuje nagrada najboljem mladom pijanisti.

Tako Andrija i dalje živi u muzici, kroz nove generacije talentovane dece koje nastavljaju tamo gde je on stao.

Danas, na njegov rođendan, dovoljno je samo da ga se setimo.

I da ponovo poslušamo „Emocije“.

U toj muzici Andrija i dalje govori.

Srećan ti rođendan, dečače koji si umeo da osećanja pretvoriš u muziku.

I ponovo, još jednom, poslušajmo „Emocije“.

Neka deca, uvek na tragičan način odu prerano, ali njihovi darovi ostanu da žive među nama i da ih zauvek pamtimo.

Andriju ne možemo da zaboravimo, čak i kad bismo hteli.