Nisam novinar, ali znam ko je Veran Matić

Autorka: dr Slavica Plavšić

Moj prvi kontakt sa Veranom Matićem dogodio se posle užasne tragedije, najpre u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, a zatim i u selima Malo Orašje i Dubona, kada je pomahnitali ubica usmrtio devetoro mladih uzrasta 14-25 godina, a teško ranio 13 osoba. Sve je počelo jednim kratkim pitanjem.

Da li može da preuzme moj prvi tekst o stradalim mladim ljudima iz Dubone i Malog Orašja, koji je objavljen na nekom drugom portalu. To je uobičajena praksa, samo što autora gotovo nikad niko ništa ne pita. Tek, vidim da je tekst preneo i neko drugi i drugim naslovom i fotografijama, promenio mu „dušu“.

Iz tog pitanja nastao je drugi tekst. Pa, treći. A zatim, verovatno, stotinu tekstova. O svakom stradalom pojedinačno, o svima zajedno, o dešavanjima posle, o suđenjima i agoniji nesrećnih roditelja, o njihovim „nebeskim rođendanima“. O životima onih koje je masovni ubica teško povredio da su neki od njih ostali trajni invalidi.
O pamćenju koje ne sme da izbledi.
Ja sam pisala i slala Veranu te tekstove i fotografije koje mi je porodica ustupila, a on je, sa svojim divnim saradnikom Đorđem, objavljivao bukvalno sve što bih poslala.
Veran je tada bio, kao i uvek, u poslu i gužvi.
Odgovorio bi kratko: „Prosledio sam Đorđu“.
I tu je počinjao naš tihi, predani rad. Đorđe i ja bismo onda brižljivo birali fotografije. Da uz svaki pasus stoji pravo lice, prava osoba, pravi osmeh. Bez senzacionalizma. Bez patetike. Samo dostojanstvo, sa mnogo empatije i osnovne želje da se žrve iz Malog Orašja i Dubone ne zaborave, da se zapamte njihova imena, da ne ostanu žrtve drugog reda i obeleženi samo inicijalima, kao žrtve tragedije iz okoline Mladenovca.
To je sloboda i praktično neograničen prostor kakav nigde ne bih mogla da dobijem.
Veran mi je verovao i objavljivao svaki tekst koji pošaljem.
Bez cenzure. Bez mnogo reči. Bez pohvala i kritika direktno, ali nalazio je tihe načine da istakne pohvalu i zahvalnost. Prihvatio je moje pisanje sa potpunim poverenjem i pre nego što smo se lično upoznali.

Osećala sam zahvalnost što sam mogla da se bavim tim delom tragedije, koji me je duboko potresao i za koji sam znala da će ostati u senci prethodne. 
Veran je na sebe preuzeo drugi, sigurno još mnogo teži teret masakra u OŠ „Vladislav Ribnikar“.
Nismo dozvolili, i ne dozvoljavamo ni danas, da te dve strašne tragedije budu potisnute naletima naše burne svakodnevnice. Pamćenje je postalo zajednički posao, a od Verana sam naučila koliko je negovanje sećanja važno. Koliko je značajan svaki detalj tih kratkih života predivne dece i mladih ljudi koji nisu imali tu sreću i privilegiju da odrastu, da nastave svoje bezbrižne i srećne živote. Koliko je važna svaka rečenica koju su oni izgovorili ili koju je neko drugi rekao o njima.
Ja nisam novinar. Nisam ni pisac. Lekar sam i pišem dušom. Nikad nisam imala želju da pisanje savladam kao „zanat“.
Ipak, izgleda da su tekstovi bili dobri i čitani. Da su ostavljali utisak i budili emocije kod ljudi. Kod nekih čak i izvesnu dozu griže savesti što o toj, drugoj po redu, tragediji znaju tako malo.

Mnogi su govorili: „Tekstovi koje piše Veran Matić“ su izuzetno značajni i važni za kolektivno sećanje, za porodice žrtava. Njega su svi znali. Mene malo ko.
Ali iza njegovog imena nije stajala potreba za potpisom, već spremnost da se dâ prostor. Velikodušno. Bez sujete. Sa poštovanjem prema autoru i temi.
Takvu priliku nigde ne bih dobila. Veran je postavljao ciljeve, ja sam pokušavala da ih dosegnem.
Prvi put smo se uživo sreli šest meseci nakon majskih tragedija, uoči emisije posvećene tim dešavanjima.
Kratak susret u holu televizijskog studija. Osećala sam se kao da ga znam celog života. Nisam ga poznavala ranije, niti znala bilo šta o njemu. Zapamtila sam njegovo karakteristično, prelepo i neobično retko ime: Veran!

I redak, nenametljiv, ali uvek prisutan šarm i dostojanstveno držanje. Pročitala bih ponekad neki ružan komentar o njemu, ali se to odbijalo od mene. Niti sam verovala, niti proveravala, niti znala nešto o tome. Ono što mi je bilo sasvim jasno je da takav čovek, koji je toliko posvećen ljudima, svakom stradalom detetu, svakoj porodici… ne može da bude loš čovek.
A moj odnos sa njim bio je savršen. To mi je bilo više nego dovoljno da mu verujem. Nekako su nam akcije išle i zajedno i paralelno. Radili smo na prikupljanju pomoći teško ranjenima u Malom Orašju i Duboni. Svako na svoj način i u granicama svojih mogućnosti. Veran mnogo više, razumljivo. Značilo je, jer je sistemska pomoć države bila mala i nedovoljna. Praktično, simbolična. A troškovi ogromni.
Kada sam imala problem sa Reljom Ognjenovićem, kada sam morala da platim za mene veliku sumu novca za „povredu ugleda i časti“ i nanetu duševnu bol i patnju zbog dve kolumne na jednom drugom portalu, Veran je za to saznao iz mojih objava na mreži X. Nisam ga zvala. Nisam tražila pomoć. On je odreagovao sam i pomogao mi.
I ponudio još, ako bude potrebno. Srećom, nije trebalo.
Takve stvari mnogo znače i ne zaboravljaju se.
Kasnije sam od drugih ljudi saznavala da je pomagao i njima. Nikada od njega. Pomagao je čak i onima koji su, možda, u problem upali zbog sopstvenih nepromišljenih poteza. Bez osude. Bez publiciteta.
Takav je Veran.

I sada se tom i takvom čoveku preti. Ozbiljno. Surovo. Beskrupulozno. Ide se dotle da se govori kako mu je možda i život ugrožen.
To nikako ne smemo da dozvolimo.
Ne pišem ovo da bih ga branila. On ne traži odbranu. Pišem jer postoje ljudi koji drugima daju prostor da rade, da misle, da svedoče. U zemlji u kojoj se prostor sužava, to je čin hrabrosti, dobrote, velikodušnosti.
Ne pišem njegovu biografiju jer je ne znam, a vidim da je pišu mnogi novinari i da ga beskrajno cene i poštuju.Vidim da oni brinu o njemu više nego on sâm o sebi.
On se i dalje trudi da drugima pomogne i da ih zaštiti, mnogo više nego što pomaže i štiti sebe.  

Teško da će se u doglednoj budućnosti pojaviti neko toliko plemenit, human, neposredan i smiren, a istovremeno toliko moćan u uticaju koji ima, kao što je Veran Matić.
Takvi ljudi ne smeju da ostanu sami.
Ja ga poznajem tek nekoliko godina, a doživljavam ga kao da ga znam celoga života. Nejasan mi je način na koji bih ja mogla njemu da pomognem, ali želim da zna da bih svakako to učinila koliko god mogu.
Pored masovne bezrezervne podrške koju dobija od mnogih velikih i poznatih novinarskih imena sa bivše TV B92, nadam se da će mu bar malo značiti kada pročita da ga izuzetno poštujem, da sam mnogo naučila od njega, da mi je izuzetno drag i da bezrezervno stojim uz njega. Zato danas, kada je on na meti, smatram da je najmanje što dugujem istini da kažem: postoje ljudi koji drugima daju prostor, štite ih i stoje iza njih bez sujete.
Takvi ljudi ne ostaju sami. I ne smeju. #StojimUzVeranaMatića