Iz serijala „Zločin u Malom Orašju i Duboni“ – Ne sme da se zaboravi (FOTO)

Izvor: dr Slavica Plavšić

Ovaj serijal nastao je iz želje i potrebe da sačuva imena tragično stradalih mladih ljudi, kao i mesta njihovog stradanja. Bez toga, ovaj jezivi masakr ostao bi samo jedna od mnogih crnih statistika. Trudimo se da se ne zaboravi.

Zločin počinjen 4. maja 2023. godine u selima Malo Orašje i Dubona mogao je da se spreči. Počinitelj je, pre nego što je ubio devetoro mladih ljudi, bio poznat po prekršajima i krivičnim delima, a ostao je nekažnjen. Kao mlađi punoletnik, za masakr je dobio maksimalnu zatvorsku kaznu od 20 godina.

Kada bude izašao, imaće 40.

Roditelji, čija su deca ubijena, žive sa tim saznanjem: da je neko iz čiste bahatosti i nekažnjivosti uništio toliko mladih života — i da će jednog dana ponovo biti na slobodi, dok oni ostaju sa neizbrisivom patnjom i pitanjem: zašto baš njihova deca.

Milanov 25. rođendan

Sretenje bez slavlja

Na Sretenje, 15. februara, Milan Panić bi napunio 25 godina.

Praznik. Neradni dan. Obično svetao februarski datum koji miriše na proleće. Dan kada se slave rođendani, život i planovi.

U kući Panića tog dana nekada su se okupljali prijatelji, rodbina, drugovi. Slavio bi se rođendan sina jedinca, divnog momka Milana.

Danas se ne slavi.

Već treću godinu zaredom rođendan se obeležava na groblju u Duboni, pored monumentalnog spomenika u obliku srca. Tamo gde su uklesana imena. Tamo gde vreme stoji.

Milan je rođen na Sretenje 2001. godine. Bio je dete praznika. Od malena je pokazivao snagu. Rođen pre vremena, sa svega 1.700 grama, izborio se za život uz brojne komplikacije i bolesti. Kao da je još tada pokazao kakav će biti: uporan, tih, ali čvrst.

Bio je policajac — nažalost, samo godinu i po dana. Taj posao je voleo od detinjstva. Maštao je o uniformi, o službi, o redu i odgovornosti. Ali nije želeo da ostane „samo“ policajac. Planirao je dalje školovanje, napredovanje, karijeru. Postojale su i realne mogućnosti za to — njegov nadređeni kolega uskoro je trebalo da ode u penziju.

Nije stigao. Sprečio ga je kobni 4. maj.

Pored posla u policiji, Milan je uvek pomagao roditeljima u poljoprivredi. Dolazio bi pravo s posla na njivu da pomogne. I on i Kristina radili su sa roditeljima od malena — brali voće, pomagali koliko su mogli, uvek prisutni, uvek uz porodicu.

Milan je voleo sport, najviše fudbal. Njegov idol bio je Mesi. Igrao je na gotovo svakom turniru u Duboni i okolnim selima. Drugovi su ga zvali Miksa. Bio je drag, umiljat, društven — jedan od onih ljudi koje svi vole bez velikih reči.

Na dan njegovog 25. rođendana, Saša stoji pored spomenika i gleda u svoje ruke.

Na njima su istetovirana imena njegove dece: Milan i Kristina.

Kao zavet. Kao poslednji oblik dodira.

U takvim trenucima vraćaju se pitanja koja ne prestaju:

da li je mogao više da kaže,

da li je dovoljno pokazao koliko je ponosan,

da li je Milan znao koliko je voljen.

Roditelji koji izgube decu najpre preispituju sebe.

To je najteži deo tuge.

U Duboni tog 15. februara vreme ne teče kao na drugim mestima.

U Duboni je zauvek 4. maj 2023.

Ipak, rođendan se pamti i obeležava. Onako kako bi verovatno Milan želeo — sa onima koje je voleo. Ne veseljem i muzikom, već dolaskom, ćutanjem, izgovaranjem imena i evociranjem uspomena.

Ali nijedna misao o planovima, karijeri i mladosti ne dolazi sama. U roditeljskim glavama uvek je prisutan i zločin — brutalan, besmislen i sprečiv. Neko koga Milan i ostali mladi nisu ni poznavali, iz čiste bahatosti i nasilja, pucao je na omladinu okupljenu u školskom dvorištu u Duboni.

Država je tog momka mogla da zaustavi ranije, ali nije. Godinama je prolazio nekažnjeno za prekršaje i krivična dela, pod zaštitom moći i uticaja svoga oca, koji snosi deo odgovornosti.

Za ubistvo devetoro mladih ljudi dobio je maksimalnu kaznu za mlađeg punoletnika — dvadeset godina. Skoro po godinu dana po životu ako se računaju i teško ranjeni koji su ostali invalidi.

Ta kazna već teče. Kada izađe, imaće četrdeset.

Roditelji sa tim saznanjem žive svakog dana. Sa strahom, sa nepravdom i sa pitanjem koje se ne gasi: kako je moguće da je neko iz čista mira uništio toliko mladih života i da će jednog dana ponovo biti na slobodi.

U takvim danima slike se mešaju i prepliću: Milanov osmeh, blagost, dobrota, telo koje je upornim treninzima doveo do savršenstva, fudbalski teren, uniforma i značka koju je voleo — ali i sećanje na kobnu noć kada je omladina u Duboni ubijena na mestu gde su se inače okupljali zbog druženja, u dvorištu svoje škole koju su završili.

To roditeljsko pamćenje ne bira. Ono spaja ono što je bilo najlepše sa onim što je bilo najstrašnije.

Život Zorice i Saše Panić preselio se na groblje.

Tamo odlaze svaki dan i provode vreme sa svojom decom.

Napravili su im monumentalnu večnu kuću — pravi mali mauzolej. Odmah pored puta koji prolazi kroz selo, na blagoj uzbrdici, do koje vodi stepenište. Dva spomenika spojena u jedan, u obliku srca.

Desno je Milan, sa pitomim pogledom i nežnim osmehom.

Sa leve strane je Kristinina slika, koja blista raskošnom lepotom kojom je plenila i bez daha ostavljala sve oko sebe. U rođendanskoj haljini, sa osmehom koji se ne zaboravlja.

Nju je bilo nemoguće ne primetiti i ne zavoleti.

Kako, kada je bila savršenstvo koje hoda zemljom?

Taj blistavi spomenik ostaće tu večno da podseća prolaznike i namernike da je to spomenik sestri i bratu koji su monstruozno ubijeni 4. maja 2023. godine.

Sa strane su klupe za sedenje, cveće, uredno održavana trava i zasađeni četinari koji prave hlad. Iza spomenika — mesto za paljenje sveća. Na velikoj mermernoj ploči poređane su uspomene: diplome, medalje, figurice anđela, autići, policijska značka, lutkice, loptice — tragovi njihovih kratkih, ali besprekornih života.

Zastaneš, pogledaš, i dalje ne veruješ. Srce se stegne kao kamen u grudima. Javi se potreba da ćutiš, da plačeš, da se pitaš zašto baš njih više nema.

Kako će Zorica i Saša dalje kroz život bez Milana i Kristine?

S punim pravom strepe od dana kada će ubica ponovo biti na slobodi.

Biće još uvek mlad — imaće svega 40 godina.

I biće slobodan, kao da nije zauvek uništio dva mirna šumadijska sela: Dubonu i Malo Orašje.

Na blagoj uzbrdici iznad puta kroz Dubonu prkosno će stajati spomenik prekrasnoj Kristini i predivnom Milanu.

A istinite bajke o njima prenosiće se kroz priče budućim generacijama.

Danas, 15. februara 2026, Milan Panić bi napunio 25 godina.

Želimo da verujemo da ga slavi najbolje što zna — sa svojom sestrom i nebeskim društvom.