Branko Čečen: Napad na Verana – mučnina i strah

Autor: Branko Čečen

Napravio sam transkript emisije “Zlo doba 2” o Veranu Matiću. Nisam dao veštačkoj inteligenciji da to uradi, nego sam slušao, vraćao emisiju i kucao. To je 3657 reči, 24.434 karaktera.

Nisam to uradio mašinski zato što je pisanje možda i jedini metod uređenog razmišljanja kojim raspolažem. Kada mi je ćale kupio prvi kompjuter, čim sam seo za njega uspostavio se, sam od sebe, razoružavajući snop koncentracije između mog mozga i kompjutera. Osetio sam se kao da sam najzad stigao kući. Tako (za mene) neuobičajeno visok nivo kontrole nad mislima i pisanjem ja nisam ranije doživeo.

Sada sam to skupo platio. Skupo sam platio duboko razumevanje potmule pokvarenosti, raspojasane surovosti, zle namere oslobođene moralnih ograničenja. Orijaško bljuvanje laži, uvrede jasno sračunate da izazovu agresiju prema Veranu, optužbe koje nisu tačne ni prema onome što su izgovorili, sve je to strašno bolno slušati i još strašnije pisati. Prljao sam svoj mozak i kompjuter ovom otvorenom preradom dosijea službe, mešanom sa kajićevskom lakoćom pretvaranja bilo čega u sopstveni bolesni narativ, očiglednim uplivom distortiranog tumačenja informacija koje je samo poneko mogao imati, guranjem nevinog čoveka pred streljački stroj zbog dobrog doprinosa društvu opisanog kao rušenje nacionalnih interesa, tretmanom društvenog stava kao krivičnog dela za koje treba da se plati, jasnim rukopisom agitpropa i udbe iz 1948. godine pred nečije hapšenje. Dok pišem o pisanju svega toga, osećam fizičke simptome dubokog uznemirenja. Mučninu. Strah.

Neću da pišem o Veranovoj upornoj požrtvovanosti prema napadnutim i ugroženim novinarima i njihovim pravima i slobodama, ne zato što je to nepotrebno, nego zato što je Ana Martinoli to napisala bez manjka ili viška (link u prvom komentaru). Samo ću reći (ponoviti Anine reči) da, bez obzira na stavove prema njemu, koleginice i kolege pozovu prvo njega, kada su u nevolji, i to ne samo u profesionalnoj nevolji. Dodaću, ipak, da je Veran fizički prisutan u roku od nekoliko minuta na licu mesta svakog napada, da prati TV ekipe kada su bez zaštite na demonstracijama i da maltretira policiju dok ne izvede ekipu na uviđaj, svaki put. Ma dodaću i da nisam video baš mnogo drugih koleginica i kolega na tim mestima, ponekad ni sebe samog. Evo, da napišem i da ga niko ne plaća, niti šiba po ušima da na ovaj način „zarađuje“ ovakav divljački napad, poseban po lišenosti svakog obzira čak i među brojnim drugim divljačkim napadima na kritičare režima, i ranijih na Verana samog. Kad već povremeno radim s njim poslednjih par godina i tako imam malo više uvida, napisaću i da iza kulisa plete planove, projekte i postupke usmerene na zaštitu novinara, sve vreme i da radi i kopa kao rudar u tom pravcu. Toliko, da se trenutno više bavi odbranom i zaštitom Vuka Cvijića i drugih, nego samog sebe. Tog posla, na žalost, ima.

Sve ovo pišem zato što je najumobolniji aspekt ovog ludačkog TV pokušaja ubistva ličnosti – najava terora.

Opravdaću upotrebu ovako dramatičnog izraza citatom samog kraja ovog izliva delinkventskog mozga u TV program:

„Danas Veran Matić nastupa kao medijski guru blokaderskog pokreta. Čovek koji ih je kroz desetine sastanaka obučavao i povezivao u mrežu usmerenu na radikalizaciju društva. Ta mreža je međutim razbijena. Umesto revolucije, dobili su poraz. Bez drame, bez haosa, bez slika krvoprolića koje su čekali. Blokade su okončane, a snovi o nasilnom preuzimanju vlasti na ulici, neostvareni. Sneško je srušen pre prvog snega. Predsednik republike odigrao je partiju do kraja i ostavio ih da sami sebi objašnjavaju zašto su ponovo izgubili. A dok oni pokušavaju da sami sebi objasne poraz, nama ostaje da uradimo ono što nisu očekivali. Da imenujemo, da povežemo, da pokažemo kako je nastajalo zlo doba i ko su bili njegovi stvarni nosioci. Ovaj serijal se zato ne završava ovde. On ovde tek počinje. Jer, mnogi su se ogrešili o državu, o institucije i o sopstveni narod, uvereni u sopstvenu nepogrešivost. A kako su i sami voleli da kažu, dolazi vreme odgovornosti, samo ne onakve kakvu su zamišljali. Slede priče o ostalim junacima zlog doba i pitanje koje ostaje da visi u vazduhu: ko je sledeći“?

Samo da vidite i šta se sprema tim „sledećim“ ljudima:

„Veran, ili bolje rečeno Neveran, je sredinom 2000tih godina ispred ANEMa bio angažovan i na pružanju finansijske pomoći albanskim medijima na KiM, a u vezi navodne nabavke savremene televizijske i radio opreme. Ovim je direktno finansirao albanski separatizam i podrivao ustavni poredak Republike Srbije. Nakon takozvanih demokratskih promena, usledilo je njegovo otvoreno delovanje protiv nacionalnih interesa srpskog naroda, pa je tako u BGD ugostio Adema Demaćija, u to vreme predsednika parlamentarne partije Kosova i ideološkog tvorca Aljbina Kurtija, koji sada vrši progon srpskog naroda iz naše južne pokrajine“.
Podržaću i braniti Verana od ovoga. Neću se mešati u napade na njega sa „naše“ strane. Zato što nisam bio deo događaja zbog kojih ga kritikuju, ali i zato što u ovom trenutku takve stvari jednostavno razaraju ukupnu odbranu novinarstva i svake kritike od režima, bez nečega što prepoznajem kao dobre argumente. A to je tako zato što su rezultati Veranovog rada, rezultat na semaforu, dobri samo za novinarke, novinare i novinarstvo, ali i ovo društvo uopšte. Ko ne pamti šta je on prošao i preživeo i kako se poneo pred čudovištima iz 90-tih, možda bi bilo bolje da me zaobiđe. Zato što znam da sam, iako se nismo ni poznavali, iz toga crpeo hrabrost i uverenja da i ja doprinesem malo borbi za razumnu Srbiju. To nisu stvari o kojima se da raspravljati, posebno ako i sami niste doživeli da vas privodi Miloševićeva tajna služba.

Nemam vremena za gubljenje vremena dok nas, jednu po jednog, „skidaju“ bez nišanjenja i ljudskosti.

Na mene Veran može da računa.