“Ne lajkuj nasilje”

Autor: Dejan Kožul, Izvor: Novosti

Istraživanje o digitalnom nasilju prema ženama i devojkama u Srbiji pod nazivom “Ne lajkuj nasilje”, koje je sprovelo Udruženje Atina, uz podršku UN Women, realizovano na slučajnom, reprezentativnom uzorku od 1.002 građana Srbije starijih od 18 godina, ukazuje na poražavajuće podatke da za žrtve digitalnog nasilja ne postoji nikakva zaštita, da su počinioci najčešće muškarci, uglavnom poznati, ali i da čak i žrtve same sebe smatraju odgovornima.

Publikacija sadrži tri dela. Prvi pojašnjava međunarodne standarde u prevenciji, suzbijanju i zaštiti od digitalnog nasilja, kao i pravni i strateški okvir Republike Srbije. U kratkim crtama, pod naslovom “Pravni okvir koji ne sustiže stvarnost”, glavni nalaz pokazuje da pravni okvir Srbije ne prati brzinu digitalnog nasilja. Krivični zakonik, kao i pokušaji njegove izmene i drugi propisi, ne prepoznaju u dovoljnoj meri novu realnost u kojoj nasilje više nije samo fizički napad, već i kontrola, nadzor, objavljivanje privatnih sadržaja, ucena intimnim materijalom, pornografija i javno ponižavanje žena.

Navode da mnogi od ovih oblika nisu jasno definisani kao krivična dela, kao i da tamo gde su pojedini oblici digitalnog nasilja formalno kažnjivi (npr. neovlašćeno snimanje ili objavljivanje privatnih podataka), postupak nije automatski, već žrtva sama mora da ga pokrene – što podrazumeva advokata, vreme, novac i suočavanje sa nasilnikom.

Zaključak je da sistem ne reaguje po službenoj dužnosti, čime žrtva dobija poruku: “Nema zaštite, snađi se sama.”

Drugi deo tiče se samog istraživanja digitalnog nasilja u Srbiji i precizira kakve su “percepcije, iskustva i uticaj”.

– Naše istraživanje “Ne lajkuj nasilje“ pokazuje bolnu, ali važnu istinu: u Srbiji i dalje preovlađuje kultura u kojoj se odgovornost za nasilje prebacuje na žrtvu. Najlakše je primeniti ovaj dobro poznati obrazac ”okrivi okrivljenog“. To je trenutak kada društvo i institucije, umesto da preispitaju strukture koje stvaraju nasilje, preispituju žrtvu; pokušavaju da menjaju ponašanje žena, umesto da menjaju ono što proizvodi nasilje. Razumevanje ovoga je važno, jer nas vodi ka suštinskom zaključku: žrtve ne mogu biti i nisu odgovorne za nasilje. Nikada. Krivi su oni koji nasilje vrše, a odgovoran je sistem koji mora da ih zaštiti – kaže nam Jelena Hrnjak, urednica ovog istraživanja kog potpisuju još Marijana Savić, Nataša Jović, Danica Balaban, Branislav Vukmir, Ivo Čolović i Slađana Komatina.

Konkretno, čak 84% ispitanih veruje da su osobe koje trpe digitalno nasilje “same doprinele“ toj situaciji, a 85% smatra da su žrtve odgovorne jer nasilje nisu prijavile ranije, dok samo 7 % njih kaže da žrtva nije kriva. Slični su podaci i među samim žrtvama, pa tako 84% žena i devojaka koje su preživele digitalno nasilje misli da su same odgovorne za ono što im se dogodilo.

Naša sagovornica napominje da to nije odraz njihove ličnosti, već odraz okruženja u kojem živimo.

– Godinama slušaju poruke da su “nešto izazvale“, da “nisu bile dovoljno oprezne“, ili da “treba da ćute da ne bi bilo gore“. U takvom ambijentu nije iznenađenje da žene počinju da veruju da je krivica njihova, iako znamo da ona pripada isključivo počiniocima, a odgovornost leži na institucijama i društvu koji bi trebalo da ih zaštite. U zemlji gde sistem ne reaguje, žrtve uče da je tišina sigurnija od prijavljivanja – naglašava ona.

Svaka druga žena je do svoje 30. godine već doživela neki oblik digitalnog nasilja. Kod žena između 30 i 45 godina, naročito u partnerskim odnosima, istraživanje ukazuje da su izložene digitalnoj kontroli, ograničavanju njihovih onlajn aktivnosti od strane partnera.

U čak 66% slučajeva počinilac digitalnog nasilja nad ženama je muškarac, dok je žena to bila u 15% slučajeva. Najčešće je reč o bivšim ili sadašnjim partnerima “koji nastavljaju kontrolu kroz nadzor profila, ucene, objavljivanje sadržaja bez pristanka i ograničavanje onlajn aktivnosti.”

Čak 84% ispitanih veruje da su osobe koje trpe digitalno nasilje “same doprinele“ toj situaciji, a 85% smatra da su žrtve odgovorne jer nasilje nisu prijavile ranije, dok samo 7% njih kaže da žrtva nije kriva

Drugu ključnu grupu počinilaca čine oni koji se kriju iza anonimnosti interneta, “publika“ koja koristi govor mržnje, seksualizovane uvrede i pretnje, posebno prema ženama koje su javno vidljive.

Istraživanje ukazuje i na poražavajući nedostatak poverenja u institucije jer se samo 3% žrtava obratilo nekoj od institucija, dok čak 21% ispitanih ni ne zna kome bi prijavilo digitalno nasilje.

Istraživanje je pokazalo da 32% građana Srbije smatra da je Posebno odeljenje za borbu protiv visokotehnološkog kriminala najrelevantnija institucija za rešavanje digitalnog nasilja, dok 30% isto kaže za policiju. Čak 47% građana smatra da se one ne bave, ili da se vrlo malo bave digitalnim nasiljem, te ukazuju da žrtva najčešće sama mora da pokrene postupak, uz emocionalni i finansijski teret, kao i da postaje jasno zašto žene zaključuju da će, ukoliko prijave nasilje, ostati same.

Jelena Hrnjak napominje da digitalni prostor mora postati prostor prava, a ne prostor nekažnjivosti, kao i da to nije pitanje budućnosti, već hitnosti.

Kako bi, već spomenuti, pravni okvir konačno počeo pratiti stvarnost prvi koraci bi morali krenuti od institucija sistema zaštite i pravosuđa, smatra naša sagovornica i to “ne zato što one jedine mogu rešiti problem, već zato što bez njihove jasne, brze i predvidive reakcije nijedna druga mera nema pun efekat.”

– Digitalno nasilje ne opstaje zato što nemamo zakone, već zato što ih sistem ne primenjuje; to nije pravni propust, već institucionalni izbor – ukazuje ona.

Ističe da se digitalno nasilje tretira kao “manje ozbiljno“, kao privatni problem ili tehnički incident, kao da tako država proizvodi nekažnjivost, mediji zarađuju na mizoginiji, platforme izmiču odgovornosti, a institucije čekaju da žene same dokažu da im je ugrožena bezbednost. I zato tvrdi da ako država zaista želi da “sustigne stvarnost“, mora da prestane da prebacuje teret na žrtve.

– Digitalno nasilje mora biti jasno prepoznato kao oblik rodno zasnovanog nasilja, postupci se moraju pokretati po službenoj dužnosti, a odgovornost mora obuhvatiti i medije i platforme. Sve drugo je odlaganje zaštite i poruka ženama da su same – primećuje urednica ove publikacije.

Treći deo istraživanja studija je slučaja o ženama poznatima u javnosti u spirali rodno zasnovanog nasilja u digitalnom medijskom okruženju. U samom uvodu publikacije stoji zahvalnost Nikolini Pišek, Nataši Bekvalac i Anđelki Prpić, “ženama koje su, iako nisu učestvovale u ovom istraživanju, svojim životima i javnim prisustvom postale simboli otpora i istrajnosti.” Navodi se da su one godinama stajale na stubu javnog srama, izložene podsmehu, osudama i nasilju koje je dolazilo sa ekrana, sa naslovnih strana, iz komentara, kao i da se nisu slomile.

Slučaj Nataše Bekvalac je specifičan jer se oko iste osobe ispreleću fizičko i digitalno nasilje, te se uzajamno hrane uz aktivno učešće medija. Pa su tako čitaoci Kurira, Telegrafa, Monda i Nove, čije su “izveštaje” analizirali, mogli pratiti “višegodišnji javni spektakl”, kako je naša sagovornica nazvala nešto što je bilo pre svega privatne prirode, a to je njen odnos sa (bivšim) suprugom koji je, u ovom slučaju, i osuđen zbog porodičnog nasilja.

– Mediji, u tom slučaju, nisu samo “izveštavali“, oni su proizvodili narativ, birali fotografije, naslove, dozvoljavali komentare i time produžavali nasilje dugo nakon što su sudski postupci okončani, primećuje Hrnjak te dodaje da su zakoni, propisi i novinarski kodeksi u startu odbačeni, za što smatra da nije posledica njihove neprimenjivosti, već nedostatka političke volje da se oni sprovedu.

Digitalno nasilje mora biti jasno prepoznato kao oblik rodno zasnovanog nasilja, postupci se moraju pokretati po službenoj dužnosti, a odgovornost mora obuhvatiti i medije i platforme

– Kada kršenje pravila nema posledice, ono postaje poslovni model – ističe ona.

Pod krinkom slobode medija, pod krinkom “onoga što narod želi”, vrši se javni linč, što postaje normalizovano. Naša sagovornica je i sama dugo godina radila kao novinarka, nakon završenog Fakulteta političkih nauka i zna da se tamo ne uči da se nasilje nad ženama pretvara u serijal.

– Nismo učeni da komentari puni mržnje, pretnji i ponižavanja budu „glas naroda“ koji se ne moderira jer donosi klikove. Zato odbacujem tezu da „mediji samo daju publici ono što želi“. Mediji oblikuju javnost i našu stvarnost. Propisi, zakoni i kodeksi postoje. Problem je što se svesno ignorišu – naglašava ona.

Kako tome stati na kraj kad ne postoje regulatorna tela koja bi uredila ovu oblast? Za sad o tome možemo pričati samo u granicama teorije, jer i tu vidimo institucije koje ne rade svoj posao.

Kao najdugoročniji front, ključan za promenu normi i razumevanje rodno zasnovanog nasilja i digitalne pismenosti, naša sagovornica navodi obrazovanje, ali napominje da devojke i žene koje su trenutno izložene pretnjama, ucenama, objavljivanju intimnih sadržaja ili kampanjama mržnje ne mogu čekati generacijsku promenu da bi bile zaštićene.

Istraživanje pokazuje da digitalno nasilje ima značajan negativan uticaj na svakodnevni život žrtava. Tako 40% žrtava digitalnog nasilja ističe da je to mnogo ili veoma mnogo uticalo na njihov društveni život, 32% kaže da je uticalo mnogo ili veoma mnogo na njihov emotivni život, 30% navodi isto za profesionalni život, a 24% na ekonomsku situaciju.

Psihološka podrška je, stoga, smatra Hrnjak, ne samo dodatna mera, već centralni deo odgovora na digitalno nasilje. Navodi da njihovo iskustvo u radu sa ženama ukazuje na to da digitalno nasilje ne proizvodi samo strah u trenutku napada, već dugotrajne posledice: povlačenje iz javnog i privatnog života, gubitak poverenja u ljude i institucije, osećaj srama, krivice i stalne izloženosti.

– Žene često same počinju da se samocenzuiršu, brišu profile, prestaju da govore, izbegavaju javni prostor. To je jedan od najtežih efekata nasilja, jer nasilnik tada ne mora više ništa da radi, sistem ćutnje nastavlja da deluje sam, napominje ona.

Dodatno, kao posebno zabrinjavajuće navodi da su žrtve naučile da ne očekuju zaštitu.

– Kada znate da je verovatnoća sankcije minimalna, a cena prijavljivanja visoka, ljudi biraju preživljavanje umesto pravde. To je ozbiljan društveni poraz – razočarano će naša sagovornica.

U zahtevima koji se iznose u publikaciji navodi se, između ostalog, da se svi postojeći oblici digitalnog nasilja jasno kriminalizuju i precizno definišu; da se postupci pokreću po službenoj dužnosti; da mediji i platforme budu odgovorni za sadržaje koji ugrožavaju bezbednost žena.

Zahtevaju i sistematsko prikupljanje i objavljivanje podataka o rasprostranjenosti digitalnog nasilja nad ženama, o njegovim oblicima, kontekstima, mestima i posledicama, “jer samo ono što je vidljivo može biti sankcionisano.”

Na kraju zaključuju da bezbednost žena onlajn nije “digitalna tema“, već test zrelosti društva i sposobnosti države da zaštiti ljudska prava.

Tekst je prenet sa potala Novosti.