Nikola Ležaić: Protesti su jedina svetla stvar koja se trenutno dešava u Srbiji

Autor: Nenad Jovanović, Izvor: Novosti

Na ovogodišnjem Zagreb Film Festivalu prikazan je i film “Kako je ovdje tako zeleno?” Nikole Ležaića, filmskog režisera, scenariste i producenta. Ležaić je u njemu na emotivan način prikazao svoj odnos s ocem, ali i dosta čest fenomen, vraćanje ostataka umrlih izbjeglica iz ratova devedesetih kako bi bili sahranjeni u svojim rodnim selima. Sve to utjecalo je da njegov film bude primijećen i na festivalu i u redovnoj bioskopskoj distribuciji u Hrvatskoj i Srbiji, koja je počela krajem novembra. Ležaić, koji radi kao vanredni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, poznat je kao autor svog prvenca “Tilva Roš”, koji je pre 15 godina osvojio niz festivalskih nagrada, uključujući i ZFF-ovu.

Što vas je potaknulo da krenete u snimanje filma “Kako je ovdje tako zeleno?” i koliko u njemu ima autobiografskih elemenata?

Da se šalim, rekao bih da autobiografskih elemenata po mom sećanju ima oko sto posto. Radi se o situaciji koja mi se desila pre deset godina, odnosno 2015., kada smo vozili pokojnu baku nazad u njen zavičaj u Đevrske kod Knina kako bi tamo bila sahranjena. Prosto mi je bilo jasno da je to priča za film: imala je sve elemente koje bi neka dramska struktura mogla da ima – road movie, odnos s ocem… Za novu bakinu sahranu i prebacivanje njenih ostataka bilo mi je jasno da mogu da funkcionišu kao film, ali sam izbegavao da ga radim jer sam pripremao jedan drugi film koji takođe govori o odnosu oca i sina. Kako je moj tata tada bio u sedamdesetim godinama, a familija nije dugovečna sa muške strane, bilo mi je jasno da je to naše zadnje zajedničko putovanje i da bi taj film bio o odnosu s ocem, odnosno nazovi oproštaju od oca, ali nisam hteo da se opraštam od njega dok je bio živ. Onda je 2020. došla korona koju je zakačio u novembru, a u toj jurnjavi po bolnici sam je zakačio i ja. Stajao sam u redu za test kad su mi javili da je umro i na kraju nisam mogao da mu odem na sahranu. To je bila prilično depresivna i glupa situacija u kojoj sam dve nedelje bio izolovan u jednoj sobi, dok su moja žena i ćerka bile u drugoj. Razmišljao sam šta sa radim sa svojim životom, pa mi je autoterapija bila da sednem i pišem o situaciji koju smo otac i ja zajedno prošli pet godina pre toga. Gledajući fotografije koje sam tada snimao, ali i kroz sećanja, pokušao sam da taksativno popišem sve stvari koje su se tada dešavale.

Koliko je uobičajen postupak povratka posmrtnih ostataka izbeglica radi sahrane u rodnim selima?

To je dosta učestala stvar. Naši nakon “Oluje” u početku nisu prebacivali svoje bližnje jer je to zahtevalo bavljenje administracijom, a stvar je bila dosta sveža i sve je bilo komplikovanije pa su odustali od toga. Onda su 2015. saznali za porodičnog prijatelja koji je to uspeo da izvede sa svojom majkom i počeo uslužno da radi za druge izbeglice i familije jer je prošao proces i znao šta treba da se radi. Njega u filmu predstavlja lik Boće. Sada gomila ljudi sa svih strana prebacuje posmrtne ostatke članova svojih familija iz jedne zemlje u drugu, što je kuluk za administraciju i nekad dovodi do apsurdnih situacija. Mogu reći da sam nakon projekcija upoznavao ljude iz naših krajeva koji se prepoznaju u toj priči, u porodičnom odnosu i porodičnim dinamikama.

Odlučili ste da film bude porodična drama o sazrevanju i odnosu prema domu i zavičaju, roditeljima i poreklu, dok je “Tilva Roš” govorio o odrastanju u maloj sredini. Zašto su vam ti životni momenti uzbudljivi za filmske priče?

Ne znam zašto je to tako, prosto me povuče. I jedan i drugi film su vezani uz nazovi realnost i neki vid interpretacije određene stvarnosti. U “Tilvi Roš” je to bila moja interpretacija video snimaka nekih klinaca koji su bili skejteri u Boru, iz čijih scena sam domaštavao kako bi to odrastanje moglo da izgleda. Pošto sam nešto stariji od njih, rekonstruisao sam sopstveno odrastanje u istom gradu kroz njihovo iskustvo. U ovom filmu radio sam suprotno – uzeo sam sopstveni život i dao drugima da ga reinterpretiraju.

Neophodnost koprodukcija

Naši nakon “Oluje” u početku nisu prebacivali ostatke svojih bližnjih jer je stvar bila dosta sveža i sve je bilo komplikovanije. Onda su 2015. saznali za porodičnog prijatelja koji je to uspeo da izvede sa svojom majkom i počeo da radi za druge. Sada ljudi sa svih strana prebacuju posmrtne ostatke članova svojih familija iz jedne zemlje u drugu

Koliko je trajao rad na filmu i kako ste okupili glumačku ekipu? Potvrđuje li to tezu da na ovim prostorima, bar što se filma tiče, nema ničeg bez koprodukcije?

Scenario je nastao za dve nedelje tokom decembra 2020. godine. Pošto sam imao prethodni projekt koji sam deset godina pokušavao da razvijem i koji se sam od sebe finansijski urušio, rešio sam da uradim film koji će se desiti odmah, da se odmah javim na konkurs i snimim film za novac koji dobijem na nacionalnom fondu. Hteo sam da 2021. završim film i da 2022. bude gotov, ali sam dobio besmisleno mali novac od kojeg nisam mogao da uradim ništa, što znači da sam morao da ulazim u koprodukcije. Kod nas na Balkanu je neophodno da ulazimo u koprodukcije kad ne možemo da iz naših, privatnih ili državnih sredstava skupimo koliko je potrebno da se proizvede film. Tako širimo sopstveno tržište i vraćamo nazad ono koje smo nekad imali i koje su nam oduzeli tako šta su nas rasparčali. Izbor je funkcionisao na nivou poznanstava, sugestija, traženja i nalaženja ljudi koji bi mogli da odgovaraju likovima i koji bi koji mogli da funkcionišu zajedno, odnosno da su bliski liku koji predstavljam.

Da li vam je netko od režisera bio inspiracija?

U smislu lakoće i nonšalantnog pristupa koji izgleda kao da nije nešto posebno, kao da su kamere tek tako postavljene i nemate utisak spektakularnosti, a zapravo je sve stalno gde treba da bude, i te igre između filma i stvarnosti, inspiracija mi je iranski režiser Abbas Kiarostami, a i generalno mi je iranska kinematografija velika inspiracija.

Film je imao premijeru u Karlovim Varima, a sudeći po zlatnim arenama za najbolji film, mušku glumu i kameru u Puli, može se reći da ste senzibilizovali publiku i žiri. Da li su vas nagrade iznenadile?

Ne verujem u nagrade u umetnosti jer je po meni umetnost najsubjektivnija stvar koju možete da zamislite. Nagrade u umetnosti su mi potpuno apsurdne – drago mi je da se moj film dopada žirijima, ali mislim da je mnogo važniji momenat komunikacije s publikom. U sportu je lako, ali kako može da se kaže ko je najbolji u umetnosti? U tom smislu nekom se sviđa jedno, drugom drugo i tu je stvar subjektivna. Zato ne verujem u nagrade, ali lepo je da ljudi dobro reaguju na film i da razgovaramo.

Na ZFF-u sam bio pre 15 godina s “Tilvom Roš”. Mislim da je ovo samo logičan nastavak saradnje, ali mi je ova prezentacija bila jako važna. U Zagrebu imam puno prijatelja i često dolazim i radim ovde, pa su na projekciji bili ljudi koji su mi važni. Dobio sam odlične reakcije od ljudi koji su iz filma iščitali jako zanimljive stvari, tako da mi je bilo jako prijatno. Osim na ZFF-u, film se prikazuje u hrvatskim i srpskim bioskopima, pa se nadam da će što više ljudi moći da ga prihvate i pogledaju.

Bor je u prvoj deceniji ovog veka bio česta tema filmova, i igranih i dokumentarnih, zato što je neka vrsta paradigme radničkog grada gde su industrija i rudarstvo propali. Snimaju li se sada filmovi o Boru i ima li oporavka tog grada?

Zanimljivo je da je naš ovogodišnji kandidat za Oscara film sniman u selu pored Bora. “Sunce nikad više” Davida Jovanovića govori o proširenju rudnika i ljudima koji se zbog toga raseljavaju iz okolnih sela. Bor je vrlo jasan simbol industrijalizacije u socijalizmu koja se posle pada Berlinskog zida raspala, ali i simbol raspada države u malom. Otkad je 2019. rudnik kupio Zi Đin, proizvodnja je u ogromnoj količini proširena i otvoreni su novi rudnici. Bor je i rudnik zlata, pa se sada u istočnoj Srbiji javlja zlatna groznica. Svi pokušavaju da kopaju gde god mogu; i Kinezi i kanadske kompanije našli su zlato i pokušavaju da otvore rudnike. Ljudi imaju veće plate i Bor se danas razlikuje od onog od pre 15 godina kad je bio u totalnom rasulu, ali nisam siguran da je sam koncept te ekstrakcije i rudarenja najbolji put za život grada. Ljudi će kupiti nove automobile i neko vreme će delovati bogato, ali onda će rudnik da se ugasi, a kako neće biti druge industrije ni bilo čega drugog, opet ćemo se vratiti tamo gde smo bili pre 15 godina, umesto da se šire neke druge privredne grane da bi stanovnici ostali. Ljudi udišu loš vazduh, a ne znam da nešto više para koje dobiju vrede toga. Rude se prevoze šleperima u luku Bar ili u Bugarsku ili brodovima u Kinu ili Tursku jer postoje samo tri topionice na svetu koje imaju licencu za topljenje tih ruda.

Srbija ima najmanji procenat izdvajanja za kulturu u Evropi. Dobiveni iznosi su smešni, a film je izuzetno skup. Proizvodnja filma zahteva puno ljudi, a kad nekom kažete da film košta milion evra, onda se pomisli da je to nenormalna količina para. Međutim, podelite taj iznos na 150 ljudi koji rade na filmu i shvatite da su te zarade u visini prosečnih plata

Smešni iznosi za film

Trebalo vam je 15 godina da preživite pauzu od prvog do drugog filma. Kakva je generalna situacija s koleg(inic)ama koji/e se suočavaju s tim problemom?

To je dosta mučno i postoji više faktora koji ka tome vode, kao što je ekonomska situacija u zemlji koja ima najmanji procenat budžetskih izdvajanja za kulturu u Evropi. Dobiveni iznosi su smešni, a film je izuzetno skupa stvar. Proizvodnja filma zahteva puno ljudi, a kad nekom kažete da to košta milion evra, onda se pomisli da se radi o nenormalnoj količini para. Međutim, podelite tih milion evra na 150 ljudi koji rade na filmu i shvatite da su te zarade u visini prosečnih plata. Našim jezicima govori malo ljudi i malo ko sa strane želi da investira u takav film. To je moglo da se dešava Kusturici i da se tako garantuje uspeh, ali mnoge uspeh s prvim filmom nije odveo nigde. U mom slučaju, želeo sam da taj drugi film bude relativno skup za naše okvire jer je zahtevao da se snima u inostranstvu, konkretno u Iranu. Misleći da je moj prvi film imao relativno velik uspeh, imao sam nerealna očekivanja, odnosno da ću lakše snimiti drugi film, ali taj plan je kolabirao. Bio sam producent filma “Neposlušni” Mine Đukić. Ona godinama čeka da finansira svoj drugi film, kao i mnogi drugi autori kod nas. Jedini put ako hoćemo da ostanemo u konstantnom poslu jeste da se orijentišemo na samoodržive no-budget filmove i da to radimo jer za njih imamo novce.

S tim u vezi, kakvo je trenutno stanje u srpskoj kulturi?

Mala su izdvajanja za kulturu, na koju se iz vladajućih garnitura gleda kao na neprijatelja, umesto da se u nju uloži i da je se promoviše jer je to jedina stvar koja je naša. Kulturu jedino ne možemo da uvezemo, pa vlast radi sve da suzbije bilo koji vid misleće kulture.

Kad govorimo o vašem profesorovanju, kakve su nove generacije studenata i hoće li se iz njih iznedriti dobri filmadžije, ali i časni ljudi i građani, s obzorom na učešće u protestima?

Mislim da su ti protesti jedina svetla stvar koja se trenutno dešava u Srbiji jer ti mladi ljudi imaju želju za normalnim životom, za promenom i za uspostavljanjem nekog normalnog sistema dostojnog čoveka. Mislim da su svima nama koji smo sumnjali u njih pokazali da su mnogo svesniji i zainteresovaniji za sopstvene živote nego što smo bili mi i tako opovrgli sve naše sumnje. Moji studenti s FDU-a su zabavni, kreativni i inteligentni i užasno dobro organizovani. A pre samo godinu dana je delovalo da su potpuno pogubljena i nezainteresovana generacija. Na početku te školske godine napravili su WhatsApp grupu sa mnom i pitali me kako da nađu studente dramaturgije. “Ima vas ukupno 50 na godini i na fakultetu postoji samo jedan kafić, pa nek’ vam to bude zadatak iz snalažljivosti”, rekao sam im. I od tih studenata za koje sam mislio da su tako izgubljeni da ne mogu da nađu kolege koji se nalaze u istoj zgradi, dođemo do toga da ti isti ljudi organizuju proteste od 350 hiljada ljudi i pokazuju svima da je sve samo stvar volje i želje da se živi u normalnom svetu.

Kako vidite situaciju u Srbiji i mogu li mladost i građanske vrednosti pobediti?

Biološki je neminovno da mladi ljudi pobede, koliko god se matori batrgali. Ono što se desilo unazad godinu dana obeležiće ovu generaciju za ceo život, i mentalno i duhovno, filozofski i politički, jer su sada osvešćeni, svesni da moraju da učestvuju u sopstvenim životima. Ne mogu da žive u balonu kao što je naša generacija živela godinama.

Komentarišite talas napada na srpske institucije u Hrvatskoj.

To je ista priča i retorika kao i kod nas. Nekih 50 maskiranih tipova koji su mnogo hrabri prave nered i onda dođe policija i skloni ih. Nije problem u njima jer uvek postoje ekstremisti koje normalni ljudi ne registruju. Oni postanu problem kad vlast to normalizuje i krene da ih koristi za svoje potrebe. Političarima je takva ekipa korisna da muti vodu, a mi gledamo njih i njihov performans umesto da gledamo tamo gde treba da gledamo. Ne bih se iznenadio da to ima neke veze sa onim što se dešava u Srbiji i da je to kombinacija sa obe strane zavisno od toga da li diverzija treba jednoj ili drugoj strani. Ipak, pitanje je do kog trenutka te stvari mogu da se kontrolišu jer je mržnju, za razliku od ljubavi, jezivo lako posejati. Uvek se setim one scene iz Kabarea kada Hitlerova omladina peva “Tomorrow belongs to me”, i kada Brian pita Maxa: “I dalje mislite da ćete moći da ih kontrolišete?”

Tekst je prenet sa potala Novosti.